Znanje zna biti opasno
Znanje čoveku omogućava da se razvija i ostvaruje sve udobniji život, ali znanje bi čoveka moglo da uništi. Znanje je kao moćna igračka u rukama deteta koje se zabavlja i zadovoljava svoje potrebe za istraživanjem, ali dete nije svesno moći koju ova igračka ima i nikada neće biti u stanju da sagleda sve posledice njenog korišćenja. Čovek u potrazi za znanjem je nekad kao dete koje želi da dohvati jabuku sa drveta i, zaneseno svojim ciljem, padne sa njega jer ne uočava da su neke grane za koje se pridržavalo bile trule. A pad može biti fatalan.
„Bićete kao Bog, znaćete šta je dobro i šta je zlo.“
(Stari zavet, Prva knjiga Mojsijeva, З, 5).
Priča o ljudskoj istoriji u Bibliji počinje ovom rečenicom. Ovim motivom se stvara dramski zaplet kojim započinje priča o čovekovoj istoriji i zove se motiv pada. Čovek nije proteran iz raja zato što je prekršio naredbu svog oca, zato što je pojeo jabuku za zabranjenog drveta, zato što je bio nestašan, već zato što je iskoristio priliku da osvoji znanje, da bude kao bog. Međutim, bogovi nikada nisu voleli ljude koji su se takmičili sa njima i zato su ih kažnjavali u svakoj prilici. Jedan od primera sam predstavio u priči u animi i animusu, u segmentu Psihologija zasnovana na mitu.
Kada prvačići dođu u našu gimnaziju, prvo što ih pitam jeste zašto su došli ovde i šta očekuju. Većina odgovori da su došli zbog znanja, da su čuli da kod nas mogu steći veća znanja nego u drugim školama. Onda im ispričam priču iz prethodnog pasusa i da možda neće biti miljenici ljubomornih bogova ili neobrazovanih vlastodržaca ukoliko krenu putem sticanja znanja. Kažem im da u sredinama kao što je naša škola nije stvorena da stvara genijalce već prosečnu, poslušnu populaciju koja ne razmišlja mnogo o dobru i zlu već o memorisanju podataka i dobijanju dobrih ocena. Na kraju krajeva, pandemija virusa korona je pokazala da u našoj sredini škola služi kako bi učenici bili sklonjeni iz kuće u sigurno okruženje na nekih 6-7 sati kako ne bi smetali svojim roditeljima dok rade.
Za više od ovoga što nudi naše školstvo, profesori i đaci moraju sami da se potrude, da rade više nego što se od njih očekuje. Ipak, prvo što moraju znati jeste kakvo znanje žele da steknu jer postoje dve vrste znanja.
Dve su vrste znanja – odnos Fausta i Vagnera
I Vagner i Faust su uvaženi profesori posvećeni znanju, ali Vagner je zadovoljan onim što nudi nauka i poštuje Fausta jer je veći znalac od njega. S druge strane, Faust je proveo život okružen knjigama. Iako ga sugrađani poštuju kao najvećeg među njima, on je nezadovoljan znanjem koje je stekao u tolikoj meri da čak razmišlja o samoubistvu. Vagner je prosvetitelj, racionalista, njegovo razmišljanje počinje i završava na onome što je nauka već ostvarila te smatra da je učenje preduslov za srećan život. Tako i kaže:
Zar valјan čovek već ne čini mnogo
kad znanje koje od starih nasledi
primeni tačno, savesno i strogo?
Ako li, mlad još, oca uvažavaš,
rado od njega sve ćeš preuzeti;
ako, u zrelo doba, nauku umnožavaš,
može ti sin i dalјe još dospeti.
Radi se u stvari o dva nivoa znanja. Vagner je znalac, stručnjak, profesor koji obrazuje ljude, ne stvara ništa novo već održava nivo razvoja do kog je čovečanstvo došlo. On ne stvara novu vrednost već radi na održavanju dostignutog nivoa razvoja.
Faust je prevazišao nivo znalca, on pripada onoj manjini koja traži sakrivena znanja, znanja koja se ne mogu naučiti iz knjiga ili u školi. On želi da stvara nova znanja, a razum je tu nemoćan.
Avaj, koliko leta minu
otkako filozofiju, prava,
a sa njima i medicinu
revno i trudno izučavah!
Čak sam, na svoju žalost pravu,
i bogoslovlјem punio glavu.
Šta stekoh, luda, od nauke te?
Znam samo ono što znao sam i pre.
Magistar, čak doktor zovem se ja,
a da li iko vidi i zna
da deset već leta ovako hodam
i učenike za nos vodam? –
A vidim da ništa ne možemo znati!
Faust će se okrenuti iracionalnom, podsvesnom – tom neograničenom rezervoaru neograničene inteligencije sa kojom samo retki uspevaju da se povežu. On je romantičar pa će pokušati svojom romantičarskom intuicijom da dopre do novog, ljudskom razumu skrivenog znanja. On želi da stvori novo znanje te kao takav pripada tipu retkih ljudi koji stvaraju istoriju i pokreću točak ljudskog razvoja napred.
Znanje je kao novac: ako ga imaš dosta, imaćeš ga još više
Pudlica kao lakmus papir
Dok dva prijatelja šetaju gradom preko puta će im preći crna pudlica. Faust skreće pažnju Vagneru na nju i uočava plamenu prugu koju pas ostavlja iza sebe kao svoj trag. Vagner će na pojavu psa reći: pas kao pas, ništa posebno; da je plameni trag samo obmana njihovih očiju. Uverava Fausta da je reč o običnom psu. Kad pas počne da izvodi uvežbane pokrete kako bi privukao pažnju ljudi, Vagner ga upoređuje sa izvrsnim učenikom jer je dobro dresiran, tj. vaspitan pa zbog toga zaslužuje da mu čak i profesori budu naklonjeni. (Zaboravih da dodam, zadatak škole je da uspešno dresira svoje učenike.)
Ova scena je u stvari odličan eksperiment koji pokazuje kako funkcioniše vagnerovsko znanje, a kako faustovsko. Vagnerovsko je racionalno i kao takvo prihvata samo one pojave koje su već objašnjene u nauci. Ukoliko se susretne sa nepoznatom pojavom koju um ne uspeva da shvati, ignorisaće ga. Vagner nije spreman da proširuje svoje vidike van onoga što mu nudi već utvrđeno znanje.
Faust uočava plameni trag, prihvata ono što mu čula govore i spreman je da razmišlja o njemu iako ne razume o čemu se radi. Faust je spreman da intuitivno prodre na drugu stranu znanja i tako proširi svoje vidike.
Ovde se susrećemo sa jednim prividnim paradoksom.
Što čovek manje zna, on zaključuje da manje ne zna. Što čovek više zna, on shvata da više ne zna i zato zaključuje da malo zna. Zbog ovoga je čovek koji mnogo zna uvek nezadovoljniji svojim znanjem od onog koji malo zna.
Zato je Sokrat rekao da čovek postaje zaista mudar tek kada shvati da ništa ne zna.
Što odrastao čovek više zna, senzibilniji je za zbivanja u svojoj okolini, snažnije ih doživljava i više o njima razmišlja, a što manje zna, manje je osetljiv za zbivanja u svojoj okolini, sposobnost primećivanja mu je slabija te je manje sposoban za usvajanje novih saznanja. Zbog ovoga možemo objasniti zašto će ljudi koji žive u lošijim okolnostima i slabije su obrazovani biti tolerantniji prema nesposobnoj i korumpiranoj vlasti, dok ljudi će koji su navikli na bolje uslove biti manje tolerantni na primitivizam, neznanje i korupciju svoje vlasti.
Ako pogledate sve te komentare na društvenim mrežama, uočićete da su uvek glasniji oni koji manje znaju. Oni su ograničeni u svom uskom znanju. Zbog manjka znanja, logika im je čvrsta i veruju da sve znaju, pri čemu to sve je u stvari veoma malo. Psiholog Edvard de Bono kaže da ne postoje glupi ljudi već samo ljudi koji imaju ograničen logički balon, a u okviru tog balona njihova logika je veoma snažna.
Naše logičke balone najefikasnije proširujemo čitanjem. Zato se zbunjeni Faust posle susreta sa pudlicom okreće prvoj knjizi, Bibliji, i čita deo o početku stvaranja sveta.
Sve naše znanje i neznanje o svetu sadržano je u rečima
U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.
Ona beše u početku u Boga.
Sve je kroz Nјu postalo, i bez Nјe ništa nije postalo što je postalo.
U Nјoj beše život, i život beše videlo lјudima. (Jevanđelјe po Jovanu, 1, 1)
Ova scena je slična onim u knjigama i filmovima u kojim glavni junak pokušava da promeni sadašnjost tako što se vraća u prošlost kako bi tamo nešto izmenio. Kada, na primer, glavni junak pokušava da spreči pojavu Hitlera pa se vraća u prošlost kako bi omeo njegove roditelje da se ikada sretnu i tako začnu ovu paradigmu zla.
Zbog toga se i Faust okreće prošlosti, trenutku kada je Bog stvarao svet kojim naš junak nije zadovoljan. Tamo su ga opet dočekale reči, od kojih su sazdane sve knjige i sve znanje, pa tako i ova prva, knjiga nad knjigama, Biblija.
Razočaran u ovaj naš nesavršeni svet rešava da promeni reč REČ u reč DELO. Smatra da znanje sazdano od reči nije dovoljno, ali znanje sazdano od dela već obećava neki bolji svet, i zato inspirisani Faust menja reči iz Biblije i piše:
Duh pomaže mi! Vidim! Pišem smelo
i mirno: „U početku beše delo!“
Stvaranje sveta u citatu iz Biblije počinje sa rečima. Sliku sveta koju imamo izgradili smo rečima. Više reči u našem rečničkom fondu i bolja veština njihovog korišćenja omogućava stvaranje jasnije predstave o svetu i zbivanjima u njemu. Kada je Faust promenio reč REČ u reč Delo, on veruje da je promenio i svet. Možda svet i nije, ali jeste promenio svoj doživljaj sveta i posle ove promene, za Fausta zaista više ništa neće biti isto.
Mi svet poimamo zahvaljujući rečima. Primamo senzacije čulima, zatim ih u svesti (privremenoj, RAM memoriji) pretvaramo u pojmove koje kodiramo rečima i pohranjujemo u našu podsvest (stalnu, ROM memoriju). Kad hoćemo da se setimo neke uspomene, dekodiramo je tj. ponovo koristimo reči kako bismo oživeli slike, zvukove i osećaje koje pripadaju tom sećanju. Dakle, naša slika sveta je dva puta prošla kroz reči: kad smo primili senzacije putem čula i kad ih se prisećamo da bismo o njima razmišljali.
Reči su kao boje. Znamo iz fizike da svet koji nas okružuje nema boje. To je crnobeli svet sa mnoštvom nijansi sive. Boje mi stvaramo umom tako što pretvaramo frekvencije svetlosti koje se odbijaju od predmeta koje posmatramo u ono što zovemo bojama. Ovi papagaji nisu u stvarnosti tako raznobojni kao što to „vidi“ moj mozak. Kao i boje, mozak koristi reči kako bi omogućio čoveku da se lakše snađe na ovom svetu, da razlikuje pojave, da komunicira, ali ta lakoća ima i svoju cenu. Ono što mi smatramo da je ovaj svet nije stvarnost. Ono što mi vidimo je samo mapa stvarnosti, kao kad gledamo geografske karte koje nisu stvarna teritorija nego slika o njima. Međutim, toga nismo svesni.
Tako, reč ljubav nam omogućava da osećamo ljubav. Da li bismo uživali u ljubavi da nije bilo pesnika, tih majstora reči koji su tako strasno i bogato pevali o njoj? Bez njih bi ljubav bila tek neki nusproizvod nagona za razmnožavanjem, bag u našem emocionalnom sistemu.