Zašto se dešava ljubav na prvi pogled?
Mit
Kada čovek nešto nije razumeo, antički čovek se služio mitom, prvobitnom pričom. Evo ga mit koji objašnjava fenomen ljubavi na prvi pogled.
To je priča o androginom biću koje je bilo muškoženskog pola. O ovom androginom čoveku priča nam Platon u svojoj „Gozbi“. Priča kaže da su nekada postojala tri roda: muški, ženski i muškoženski. Ovi treći bili su savršeni, i fizički i duhovno moćniji od običnih muškaraca i žena jer su objedinjavali prednosti oba pola, bili su potpuni i sebi dovoljni.
Naravno, kako to obično biva, bogovi su postali ljubomorni na ova savršena bića i rešili su da im oduzmu moć tako što su ih rasekli uzduž i razdvojili. Razdvojili su ih na dva pola: ženski se zvao anima, a muški animus. Od tada ovi ljudi čeznu: anime za animusima, a animusi za animama. Lutaju po svetu nesrećni zbog svoje nasilno odvojene polovine koja bi im život učinila savršenim (https://nova-akropola.com/filozofija-i-psihologija/filozofija/platon-gozba-ili-o-ljubavi/).
Ovi ljudi naročito pate u proleće, kada priroda od čoveka traži da se razmnožava, a on bi nešto više od toga – da razmnožavanje bude poezija, u svakodnevnom govoru kažemo ljubav.
Tanja naša
Tako je zove Puškin jer voli njenu posebnost. Čudi se svom prijatelju Lenskom kako je mogao da napravi takvu grešku: da od dve sestre izabere Olgu umesto zanimljivije Tanje. Za Olgu kaže da je sigurno mila, ali podseća na mrtvu sliku, da je kao „glupi mesec na vidiku“. Olga je lice sa Instagrama, lepa, neprirodna i dosadna, a u Tatjani Evgenije vidi lepotu koja bi mogla da ispuni muškarca. Ipak, uvek je setna, u drugom planu pa ju je teže primetiti, naročito kada je posmatra neiskusno oko naivnog Lenskog.
Ćutljiva, divlja seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.
S tugom je doživljavala nedostatke monotonog života na selu nazivajući ga čamom. Pročitala je mnogo romana u kojima se govorilo o uzbudljivom životu naročitih junaka i o njihovim izuzetnim ljubavima. Čitala je prevaziđene sentimentalističke, „ah-i-oh“ romane i tako kreirala nerealnu sliku sveta, a pre svega nerealnu sliku mladića u kog bi mogla da se zaljubi.
Roman je bio radost njena
I naknada za sve, a ona
U varke beše zalјublјena,
U Rusoa i Ričardsona.
Nјen otac beše čovek mali,
U prošlom veku zaostali,
On knjige nije nikad čito
I da l’ su štetne nije pito;
Smatro je da su igra prava
I njega nije bilo briga
Kakva kod ćerke tajna knjiga
Pod jastukom do jutra spava.
Tatjana je u dokolici provincije tražila nešto više. I to više je prepoznala u Evgeniju Onjeginu koga nije stigla ni da upozna, a već se u njega zaljubila. Slušala je Tanja svoje ukućane o nepoznatom mladiću iz velikog grada i počela da mašta:
S dosadom te je besposlice
Slušala Tanja, al’ je kradom
Mislila o tom nehotice
Sa nejasnom i slatkom nadom,
Ta misao do srca prođe:
Zalјubila se – vreme dođe.
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlјi zrno zrelo.
Davno je njena mašta budna
Kroz nežnu tugu neprestanu
Tražila svoju kobnu hranu;
I lјubavna je patnja čudna
Stezala mlade grudi stoga,
A duša čekala… ma koga,
I dočekala; oku svanu;
Rekla je: to je on!
Psihologija zasnovana na mitu
Karl Gustav Jung, Frojdov učenik, psihoanalitičar objašnjava fenomen ljubavi na prvi pogled pomoću mita o animi i animusu. Kaže da svaki čovek u svojoj podsvesti ima deo koji je suprotnog pola. Taj naš deo duše suprotnog pola je neka vrsta slike koja je kreirana iskustvom, vaspitanjem i obrazovanjem tokom mladosti. Čine je idoli i autoriteti koje smo negde usvojili kao svoje i od njih oblikovali idealni model u koga ćemo se zaljubiti.
Muškarci tako imaju animu, svoju žensku stranu podsvesti, a žene imaju animus, svoju mušku stranu. Kad se čovek zaljubljuje na prvi pogled, on se zaljubljuje u svoju sliku koju je kreirao na temelju idola i autoriteta koje je upio tokom života.
To je u stvari zaljubljivanje u sebe i zato Milan Rakić u svojoj „Iskrenoj pesmi“ smatra da su drugi ljudi samo povod da se zaljubimo u sebe. Tako i kaže svojoj dragoj da ne voli nju već u njoj sebe sama:
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k’o plima!Evo kako se to u praksi dešava.
Kako se priprema ljubav na prvi pogled?
Recept:
- Umuti kilogram mašte sa čamom koja te muči
- Začini ga sezonskim biljkama proleća
- Dodaj dve do tri šake omiljenih junaka:
- iz filmova,
- književnih dela ako čitate,
- starijih sestara ili braće svojih najboljih drugova ili drugarica u koje ste potajno bili zaljubljeni kao mali,
- a mogu da prođu i vaši roditelji, kaže čika Frojd.
- Zamesi gusto i već pripremljenim modlicama (alat za oblikovanje kolača) isecite figure iz testa.
- Peći na laganoj vatri proleća i čežnje da vam se dogodi nešto zanimljivo
- Kad bude gotovo pospite prahom mašte i to je to.
- Prijatno 🙂
U proleće Tatjana se zaljubila u Evgenija a da ga čestito nije ni videla, a kamoli s njim razgovarala. Jednostavno je tražila ličnost koja odgovara njenoj muškoj modlici, njenom animusu: da bude tajnovit, da nosi neko bolno iskustvo u sebi, da bude svetski čovek čiji je život avantura (pravi bajronovski junak). Nadala se tako da će i njen život postati avantura. Nije joj trebalo mnogo da se zaljubi kada je ugledala je galantnog i bledog Evgenija na čijem licu je već bilo iscrtano iskustvo njegovog burnog mladalačkog života i ironičnog podsmeha sebi i drugima.
Tatjana, osim što je bila sklona maštanju, bila je i hrabra pa je napisala pismo Onjeginu:
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Smatra da je njihov susret sudbinski predodređen, a naročito je bitna njena izjava da joj je i neviđen bio mio. Ona je njega jednostavno znala pre nego što ga je videla, dolazio joj je u snove i kada ga je videla, ona ga je prepoznala. Prepoznala je svog animusa i zaljubila se u njega. Ne u Evgenija, Evgenije je samo otelovljenje onoga što je ona dugo zamišljala i modelovala u svojoj prolećnoj kuhinji ljubavi.
Podsvest šalje upozorenje u putem sna
Kada grešiš upozorenje ti šalje podsvest. To je tihi glasić koji ti nešto šapuće tokom dana, ali pod pritiskom svakodnevnih obaveza, ti ga ne slušaš. Međutim noću, kada se sve umiri i zaspi, taj glasić postaje vika koja te muči u snu, ne da ti da spavaš, a ujutro ustaješ smožden i smoždena jer te je celu noć taj glas grdio za tvoje greške. Ipak, čim se umiješ i uđeš u mašinu svakodnevnih obaveza, ti ga opet zaboraviš.
Karl Gustav Jung je bio psihoanalitičar. Smatrao je da je podsvest jedna vrsta ogromnog rezervoara arhetipova koji su karakteristični za sve pripadnike homo sapijensa. Arhetip možeš da zamisliš kao sliku koja se nalazi podsvesti i ona ti je šalje u svest kada ti je to potrebno. O arhetipu vidi na Vikipediji. Podsvest je neka vrsta ROM memorije tvog telefona gde čuvaš hiljade fotografija i kojekakvih uspomena, a svest je RAM memorija koja ti služi da brzo pronađeš fotografiju u ROM memoriji i pregledaš je kada to poželiš. Na primer, tvoj telefon ima 4GB RAM memorije i 128 GB ROM memorije. Svest je mala, a podsvest velika.
Nebitno gde ko živi i kako je vaspitan, svaki čovek u svom podsvesnom sadrži slike karakteristične za celu ljudsku vrstu. Svi sanjaju iste snove i vide iste slike u određenim psihološkim stanjima.
Te arhetipove umetnici stalno koriste u svojim delima kako bi svoje misli na najslikovitiji način lako preneli publici i podstakli određene emocije kod njih kada ih ovi prepoznaju kod sebe. Na primer, svako je sanjao da trči, ali da se ne pomera iz mesta, itd.
Tatjana je ovo sanjala:
- Šumu u kojoj je zalutala
- Sneg po kom je hodala
- Medveda koji ju je proganjao
- Potok i most preko kog je pretrčala bežeći
- Kolibu punu čudovišta pred koju je stigla
- I Evgenija među čudovištima koja ga poštuju
- I strah, ogroman strah koji ju je i probudio
Šuma kao arhetip nam je već poznata iz Danteovog „Pakla“. Šuma predstavlja granični trenutak, kada naš život stiže na raskrsnicu, kada smo pod pritiskom izazova i mogućnosti da donesemo pogrešne odluke koje će nas kasnije proganjati. Dantea u šumi sreću vuk, lav i panter, simboli neumerenosti, bahatosti i pohlepe koje nas mogu prevariti i odvesti na pogrešan put a sve u želji da budemo uspešni.
Sneg predstavlja čistotu, zrači nevinošću svojom belinom, ali ne sme da se zaboravi da je to i jedna vrsta privida koji čini da idealizujemo ono što vidimo. Ispod snega su jaruge, blato, prljavština koju ne vidimo i skloni smo onda da verujemo da to i ne postoji. Kao i Evgenije, savršen u Tanjinim očima, ali zato što ne vidi šta je ispod te maske koju je on oblikovao čitajući Bajrona. Koliko je sneg grozan najbolje znaju oni koji žive u gradu. Na selu je ipak mnogo lepše, ali i nestvarnije. Pitaj Tatjanu.
Voda je podsvest, obično duboka i mutna, osećamo njenu snagu, ali je ne proničemo. Prelazak preko nje, preko mosta, znak je da možemo prevazići ono što nam podsvest saopštava svojim nerazumljivim i mutnim jezikom.
Medved koji će Tatjanu pojuriti je njena savest. On joj ne želi joj zlo, ali je užasava i proganja. Ona beži od njega užasnuta istinom koju on želi da joj pokaže.
Medved je nagoni do kolibe gde će Tatjana videti grotesknu sliku: Evgenije okružen čudovištima koja ga poštuju i koje on poštuje. To je Evgenijevo društvo za koje će on sve učiniti, to je njegov super-ego koje mu je društvo ulilo u ličnost i oblikovalo ga prema svojim merilima. Ono određuje da Evgenije odbije devojku koju bi mogao da voli samo zato što ne pripada najvišem sloju društva, što nije udata i tako zanimljiva da se takmiči sa mužem, da je otme od njega koga će ubiti na dvoboju i tako dokazati svoju muškost, i pred visokim slojem ruskog nemoralnog društva.
Zato će ubiti prijatelja Lenskog iako zna da od toga neće moći da se oporavi.
I Tatjana će se uveriti u sve što joj je san rekao. I biće slomljena, ali da li i dalje zaljubljena?
Kako izgleda ljubav na drugi pogled?
Idoli izgledaju savršeno dok ih gledamo izdaleka, dok ih još nismo upoznali. Onog trenutka kada im se približiš, uočićeš nedostatke koji će te razočarati.
Tako je rečeno i u pesmi „Strepnja“:
Izdaleka samo sve k’o zvezda sja;
Izdaleka samo divimo s svemu.
Kada je Evgenije ponovo video Tatjanu, ali ovaj put u gradu, udatu i sada kneginju, uzdahnuo je i shvatio da je zaljubljen. Počeo je da čezne za njom dok je ona zračila svojom lepotom, garderobom, visokom titulom i bila okružena brojnim muškarcima koji su je želeli. Tako je i on počeo da je želi.
Međutim, proleće Tatjaninog život je prošlo, sada je jesen, vreme mudrosti. Zato mu ona, opet u pismu, ovako odgovara:
Sada tužna:
U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne sviđah vama…
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l’ zato što se sada krećem
U višem društvu, što ga primam,
Što ugled i bogatstvo imam?
Sada razočarana:
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada vas dovelo
Pred moje noge? raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete sitnoj strasti?
I dalje nepromenjena:
Sva raskoš ta je, Onjegine,
Pozlata mog života mučnog;
Jer čemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj
Za svoje knjige, divlјi gaj.
Za boravište naše bedno,
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela,
I za to groblјe neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.
Ali i dalje zaljubljena:
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem? još vas volim,
Al’ drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.