Kako oživeti uspomene? 

Za one koji uspomenama popravljaju svoje raspoloženje, negde na kraju dana ili sada, u jesen. 

1. korak: vrati se u prošlost 

„Gospodine, da li biste znali da mi kažete gde se nalazi Ulica divljih kestenova? Ne sećate se? A mora da je negde ovde, imena se više i ne sećam. Ali znam pouzdano da je negde ovde. Šta kažete, nema ovde nigde ulice s drvoredom kestenova? A ja znam, gospodine, da ona tu mora da postoji, nemoguće je da uspomene toliko varaju.“ 

Kada se čovek umori na kraju radnog dana, poželeće nešto da mu povrati energiju, donese umirujući smešak i dubok san. Tada može da posegne za snažnim rezervoarom osvežavajućih uspomena iz dubokog bunara svog sećanja. Zato je sredovečni Andreas Sam rešio da se vrati u Ulicu divljih kestenova, da pronađe dokaze da se njegovo detinjstvo zaista dogodilo, da nije odrastao bez igre, majke, oca, sestre, voljenog psa Dinga i bezimenih mačića kojima je morao da prekrati muke. Svi su oni nestali, u dubokom bunaru sećanja. 

Međutim, problem sa uspomenama je što nas sećanje vara. U našoj svesti ne postoji razlika između uspomene i maštarije. U sadašnjosti one jednako ne postoje: sada se nalaze samo u našoj svesti i nigde više. Jedino što ih razlikuje jeste to što za uspomenu imamo možda neki suvenir koji stoji nad njom kao nadgrobni spomenik na kome je ugraviran datum, ako smo se setili da ga upišemo, a ako nismo, onda lebdi na granici između postojanja i nepostojanja. 

Negde sa 50 godina, čovek postaje kratkovid. Ne vidi više jasno ono što je blizu, ali ono što je udaljeno, poprilično je jasno. Većina sredovečnih ljudi tada počinje da nosi naočare, smatraju da je važno da vide ono što im je blizu, ali nemali broj smatra da je važno samo ono što se vidi u daljini i ne mare za naočare. Njihov pogled je usmeren u neku davnu prošlost, koja se možda nije ni desila, ali počiva u njihovoj podsvesti, iskrivljeno, nepouzdano, promenjeno. Ali može da oživi. 

U svojim zrelim godinama Andreas Sam traži svoj bunar sa uspomenama kako bi uspostavio vezu sa onom zvezdom „po kojoj će majka uvek moći da ga prepozna“, o kojoj smo pričali u članku „Razumeti jesen znači razumeti sebe“. Uspomene na detinjstvo su za čoveka kao koren za hrast. Ukoliko su uspomene snažne i bogate zdravim emocijama, nijedan vetar, kakvih je inače mnogo u životu, neće moći da ga oduva. Uvek će stajati čvrsto na svojim nogama. Svejedno na kom kraju sveta će živeti, njegov razgranati i čvrst koren uspomena iz detinjstva činiće ga sigurnim. 

Zbog toga roman „Rani jadi“ počinje pričom „Ulica divljih kestenova“ jer za priču o detinjstvu treba se prvo vratiti u detinjstvo, u prošlost. Ipak, to nije nimalo lako. 

2. korak: reanimacija uspomena 

Jedno je kada ti se uspomene „slučajno“ jave, nesvesno, jer ih talasaju vetrovi emocija koje prate svaki tvoj korak u životu. Pojave se kao nedovršene i mutne sličice koje promaknu kroz svest, a da ne uspeš da ih sagledaš i zapitaš se šta ti one znače. Drugo stvar je kad nateraš svoju svest da zagospodari podsvešću i čulima i izvadi tvoje uspomene iz dubokog bunara sećanja. 

Ovako bi to moglo da izgleda na primeru soka od zove

Zatvori oči i zamisli da piješ sok od zove. Miriše li? Osećaš li slatkasti ukus rashlađene tečnosti u ustima? Gde sediš dok ga piješ? Napolju, u hladu ispod širokih listova vinove loze, ili unutra, na visokom krevetu kod svoje bake, sa kog noge ne mogu da ti dohvate pod. Koje boje je prekrivač na krevetu? Možda crvene? Da li je to hrapavi vuneni prekrivač koji je tvoja baka nasledila od svoje majke, ručno tkan, ili plišani, meki, ili nešto treće?

Vraćanje u prošlost iziskuje određeni napor svesti i priča „Ulica divljih kestenova“ govori o tom naporu. 

Prva reč je „gospodine“. Ponavlja se dva do tri puta u skoro svakom pasusu. Andi ponavlja ovu reč molećivo, kao dete koje odozdo posmatra odraslu osobu koja mu je uzela loptu i sad je drži visoko iznad njegove glave i sa smeškom ga začikava. On dole moli da mu vrati loptu, i ponavlja: gospodine. 

Ovaj gospodin, a kasnije i jedna gospođa, neophodni su Andreasu Samu kao svedoci. Veoma je važno imati svedoke kada je u pitanju povratak među uspomene jer, kao što smo videli u uvodnom citatu, uspomene mogu i da varaju. Toliko mu je stalo da ima svedoke jer verovatnoća da će oživeti svoje uspomene tada je mnogo veća. 

3. korak: pretvori prošlost u sadašnjost koristeći sva čula 

„Sjajno gospodine, da nije bilo ovog našeg razgovora, ja se uopšte ne bih setio da se ta ulica zvala Bemova ulica, po čuvenom poljskom generalu, četrdesetosmašu. Da li vam, možda, gospodine, to ime govori nešto: Bem, Bemova ulica. O, da, izvinite, naravno vi se ne možete setiti, ukoliko niste tu živeli pre rata, no bar biste mogli znati da li ima tu negde neka ulica s drvoredom divljih kestenova? Ti su kestenovi cvetali s proleća, tako da je cela ulica mirisala pomalo otužno i teško, osim posle kiše. Tada je, izmešan sa ozonom, miris divljeg kestenovog cveta lebdeo svuda naokolo.“ 

Obrati pažnju na glagole koje sam istakao u prethodnom citatu. To su glagoli koji aktiviraju više čula u isti mah: auditivno čulo (razgovor i govor), olfaktorno (mirisati), kinestetičko (teško), vizuelno i kinestetičko (lebdeti). 

Da bi se uspomena iz prošlosti pretvorila u sadašnjost, potrebno je aktivirati što više čula i tako će onda svest sa udruženim snagama čula oživeti prošlost koja će vaskrsnuti pred našim očima svetlucavim očima. Ovo postižemo upotrebom sinestezije. Sinestezija je termin koji ima svoje mesto u neurologiji, psihologiji i književnosti. U književnosti je to abrakadabra reč kojom konkretizujemo nešto što je daleko, ili apstraktno. Na primer, naše uspomene. Više o sinesteziji možete pročitati i na ovoj vezi

I zaista, posle sinestezije i Andreasovog napora da oživi prošlost, čudo se dešava: 

„O, ništa ne brinite, gospođo, samo evociram uspomene, znate, posle toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene.“ 

Obrati pažnju na ponavljanje glagola VIDETI. Andi sada jasno vizuelizuje svoju uspomenu i očekuje da to isto može i gospođa koja mu je otvorila vrata njegovog nekadašnjeg doma. Glagol videti je u prezentu, uspomena je iz prošlosti iznesena na svetlo sadašnjosti. Ona je sada stvarna. 

U ovoj kulminativnoj tački priče sledi i zaključak: „To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene.“ 

Andreas Sam – Andi shvata zašto nema kestenova koji bi bili neosporivi dokaz da je tu nekada živeo, da i dalje ima svoje detinjstvo, svoj razgranati koren, svoju zvezdu na čelu po kojoj će majka uvek moći da ga prepozna. Oni nemaju uspomene, što znači da ne postoje. 

Andreas Sam – Andi shvata i drugu, još bitniju stvar. Pošto on, za razliku od kestenova, ima uspomene, njegovo detinjstvo postoji. Tu činjenicu ni vreme ni smrt ne mogu da mu oduzmu.

On postoji. 

Postoji se samo u sadašnjost

Sećanje je veoma traljav pokušaj čoveka da stvori osećaj da traje, da neće nestati sa prvim zalaskom sunca i odlaskom na spavanje. Zato perfekat treba pretvoriti u prezent, prošlost u sadašnjost. Andi to radi na najmanje dva mesta, prvi je kada gospodinu pokazuje fotografiju iz prošlosti: 

„Mogu vam, gospodine, pokazati jednu fotografiju gde smo svi na okupu: gospođica Fani, naša učiteljica, da, taj što sedi pored nje, to sam ja, Andreas Sam, moja sestra Ana, Fredi Fuks, vođa naše bande…“ 

I ti verovatno isto radiš kada pokazuješ svoje fotografije. Pokažeš prstom, zaokružiš nekim crvenim krugom i kažeš: To sam ja. Ali to nisi ti, to si bio ti 🙂 

Ako ste ikada pisali dnevnik pa mu se posle godinu-dve vratili, sigurno ste se čudili nekim svojim postupcima, možda vas je zbog njih sada sramota. To je zato što sadašnje ti nije više nekadašnje ti. To su dva različita ti. Imate isto ime i prezime, isti datim rođenja i roditelje. Ali, prošlo ti više ne postoji.

To možete da primetite i ako ste, slučajno, dva puta pročitali istu knjigu, ili pogledali isti film, sa razmakom od nekoliko godina. Prilikom drugog čitanja shvatićete da vam sada knjiga, odnosno film, izgleda drugačije. Ali nisu se oni primenili, promenili ste se vi.

U najkritičnijoj fazi oživljavanja uspomena, Andreas Sam kuca na vrata svog nekadašnjeg doma: 

„Onda ON priđe jednim vratima, mada to nisu bila ona vrata, i pritisnu zvonce. Izvinite, reče sasvim običnim glasom, da li tu stanuje Andreas Sam? Ne, ne, reče žena, zar ne umete da čitate? Ovde stanuje profesor Smerdel.“ 

Prvo što nije logično u ovom citatu tiče se glagola STANOVATI koji je u prezentu. Logično bi bilo da je tu stanovao Andreas Sam, ali on koristi prezent. On u stvari pita: Da li tu još uvek živi ono maštovito i razigrano dete i sve njegove igre?

Druga nelogičnost je sadržana u korišćenju zamenice ON i sadrži dva nivoa problema. Logično bi bilo da pitanje glasi: Da li tu ja stanujem?

U prvom sloju ove nelogičnosti krije se jedna psihološka igra koju često primenjuju deca. Ona često koriste zamenicu ON za sebe kako bi lakše podneli trenutke u kojima su naročito uzbuđeni ili uplašeni. Na primer, dete koje je pojelo čokoladu pre ručka će reći: 

„Ako ljudi ostave čokoladu tu negde, ljudi je pojedu“; ili će Perica na pitanje da li je pojeo čokoladu odgovoriti: „Perica nije pojeo čokoladu“. Govoriće o sebi u trećem licu, ili će upotrebiti neodređene imenice, kao što su: ljudi, deca… I odrasli ljudi, kada su naročito potreseni znaju da razmišljaju ili čak govore o sebi u trećem licu. To umiruje. 

U drugom sloju ove prividne nelogičnosti radi se o susretanju iste ličnosti iz dva različita vremena. Postoje dva Andreasa Sama. Odrasla osoba koja pokušava da nađe ulicu svog detinjstva i dete koje se u toj ulici nekada igralo, ali bilo bi lepo da se još uvek igra. Kada u prethodno navedenoj rečenici: „Onda ON“, upotrebi zamenicu za treće lice, odrasli Andreas pita za dete Andija i strasno se nada da će ga tu naći. 

Ova dva glasa: Andreas, koji govori u trećem licu, i Andi, koji govori u prvom licu – konstantno se smenjuju u ovoj priči. Prvo se zove pripovedačko JA, a drugo doživljajno JA. To su dva glasa u našim glavama koja stvaraju skladnu pesmu o našem trajanju, koja nam pružaju uverenje da smo isti i večni. 

Zato pusti glasove da govore u tvojoj glavi slobodno, to znači da živiš. 

A kako ti postižeš da lepa prošlost postane lepa sadašnjost? 

Kratka priča o jednom mom prijatelju 

Slučajno ga srećem jednom u nekoliko meseci ili čak godina. Široko mi se osmehne, stavi ruku na rame i glasno izgovori moje ime; pozove me na piće da se ispričamo, a onda se usred priče seti da ima neodložna posla (deca, supruga, stari roditelji, ili tako nešto) i naglo ode. Tada konobar dođe da naplati račun, a ja se setim da nisam poneo novčanik i da sam bez novca.

Smeškam se, jer sam ponovo prevaren. Taj moj prijatelj, to su moje uspomene. Pozovu me s vremena na vreme na čašicu razgovora, a onda me usred priče napuste, baš kad je bilo najzanimljivije. I ne plate račun.

Podeli ovo:

Leave a Comment

error: Content is protected !!