Razumeti jesen znači razumeti sebe 

Ako ne voliš jesen i školu, ako ne razumeš zašto školske godine i studentski semestri počinju na jesen; kako počinje svaki razvoj i zašto je on praćen i bolom i smehom, onda je ovaj članak za tebe. 

S jeseni, kada počnu vetrovi 

Uvodno poglavlje počinje ovim naslovom. Priča o detinjstvu počinje ovakvim naslovom, svaka nova etapa u čovekovom životu može da počne ovakvim naslovom. 

Jesen je doba kada se čovekov duh polako smiruje. Tokom leta se putuje, druži, izlazi sa društvom, živi dinamičnijim životom kome duži letnji dani idu u prilog, a jesen ovaj ritam življenja usporava. Jednima se jesen ne dopada, a drugima se sviđa, ali većini su emocije pomešane. 

Jesen sugeriše da je nečemu došao kraj, možda zabavi, možda cirkusu, kako to piše u romanu „Rani jadi“: 

„Sada, tek dan-dva po odlasku cirkusa, polje još nosi sveže tragove svega onoga što se tu zbivalo. Po tom širokom prostoru, širem od kruga koji je pokrivao šator (po izgaženosti zemlje jasno se vide njegove granice), leže po zemlji još svetli poklopci pivskih flaša, razbacani bez reda,… Na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, „poni“, zemlja je izrovana kopitima, trava iskorenjena, samo se još nane pokoja vlat zgažene i izmuljane slame, sasvim potamnele… Mada je prošlo tek nekoliko dana od odlaska cirkusa, trave se već mestimice ispravljaju, kao zelene čelične opruge, naknadno, čudesno, kao da je tek sada sišlo s njih ljudsko stopalo ili konjsko kopito.“ 

Kada dođe nečemu kraj, čovek se zaustavlja i počinje da razmišlja, zaviruje u sebe i posmatra ono što se nakupilo u njegovom iskustvu tokom prethodnog perioda, počinje da analizira sebe. To zovemo melanholijom. 

Drugi se izmiču od onoga što su proživeli tokom leta i posmatraju ga kao slikar koji je upravo završio rad na slici pa se sad izmakao da vidi šta je to stvarno naslikao. Tek tada dobija pravu predstavu o onome šta je uradio. 

Roditelji, bake i deke dolaze sa sela i donose gajbice pune jabuka, krušaka i grožđa („Jabuke, kruške, grožđe, mene voli Đorđe, a ja njega neću, stavim ga u vreću!“, glasi pesmica iz vrtića) i počinje sočno uživanje u rezultatima prethodnog rada. Jer to je jesen, doba kada stižu rezultati onoga što smo uradili u prethodnom periodu. Zato je jesen kraj, ali i početak. Zelena kruška je postala žuta, sazrela je i sad može u njoj da se uživa. 

Na jesen deca kreću u školu, a studenti na fakultet jer su sazreli za novu etapu života. Vreme je da se saberu iskustva i pretvore u znanje koje će nas spasavati Andrićevih vukova kroz čitav život. 

Naime, na jesen počinju da duvaju i vetrovi, koji će nas odneti neznano kuda jer takav je razvoj. Kad krenemo nikada pouzdano ne znamo gde ćemo stići. Jedino što možemo sigurno da znamo jeste da ništa više neće biti isto. 

Divlji kesten pada kao što padaju zvezde – vrtoglavo 

Kada padne, a pašće zato što je sazreo, a ne zato što ga je vetar oduvao, kesten će udariti o tle uz tupi krik. 

 „Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura…” 

Čovek nikada nije dovoljno spreman za promene i zato ih ne voli. Ne voli nesigurnost koja je neizostavni pratilac novog iskustva koje je neophodna prethodnica novom znanju. Tako se stvara petlja razvoja:

Na početku beše neiskustvo, pa zatim:

nesigurnost – novo iskustvo – razočaranje – znanje – sigurnost. 

I tako čitav život, ne izlazimo iz ove petlje, ali naš niz ($razvoj = [];) razvojnih stepenica postaje sve viši i više. 

U tom prizemljivanju posle letnjih avantura i iluzija za koje smo verovali da traju večno, dolazi bolni sudar sa zemljom. Stižu obaveze, zahtevi, ocene i vrednovanje onoga što radimo. Na licu se pojavljuju brige, kanjoni kojima će teći jesenje kiše. I sve to deluje nekako naglo. 

Zašto kesten pada na zemlju sa krikom? 

Taj krik je krik razočaranja i bolnog prizemljenja. 

Svaka nova stepenica u razvoju praćena je nekim, manje ili više bolnim, razočaranjem. Možda je za mnoge razvoj počeo onda kada su shvatili da ne postoje Zubić Vila, Deda Mraz i od tada, redom, ostali naši zaštitnici. I tako iz jeseni u jesen.

Koliko jeseni u našem životu, toliko i stepenica u našem razvoju. Postati zreo znači ne biti više naivan, znači razočarati se. Svi bi hteli da budu mudri, ali da se ne razočaraju, jer niko ne voli bol. Tupi bol s kojim kesten pada na zemlju. 

Ključni glagol u prvom pasusu ovog poglavlja je glagol: rasprsnuti. Ima prefiks raz- u sebi: rasturiti, razvaliti, razgolititi, razbiti, rasformirati. Raz je prefiks koji razara. Takvo je i razmišljinje. I ono razara, razara stereotipe, iluzije i neznanje. Pretvara nas u mudre ljude. Boli, ali isplati se ponekad. Kažem učenicima, kad im upisujem jedan 🙂

Kesten je ostao bez svoje dlakave ljušture. Ona ga je štitila od vetrova, hladnoće, pogleda. Sada kada se prizemlji, u jesen, kesten ostaje bez svoje zaštite. Oseća se nesigurno i uplašeno. Tako je sa ljudima, sigurnost im je važnija od svega ostalog. Kada se dete rodi, ono plače. Neko će reći da je reč o razvoju pluća i srca, ali mi znamo da plače zato što mu je neprijatno, nije više zaštićeno toplom i udobnom majčinom utrobom. Kada se čovek razočara i pati, odlazi u krevet sa teškim mislima i zauzima fetusni položaj. Zgrčenih nogu u kolenima koja primiče svom stomaku, podsvesno želi da se vrati u majčin stomak, kao nekad. 

Šta donosimo odozgo odakle smo pali? 

Možda je nama ova priča pomalo tužna, ali kestenu nije. On se smeje kada izađe iz ljušture. Iz „nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca“. Spremni su za nove avanture, odlaske na fakultete, inostranstvo, kojekakve mračne šume iz priče Branka Ćopića „Pohod na Mjesec“. Ne brinu mnogo zbog mraka, dok god im je pred očima veliki, okrugli mesec, ipak, jednako dalek. 

Spas je u zvezdi na čelu. Zvezdi koja ne nestaje i po kojoj će majka uvek moći da nas prepozna. U milijardama istih kestenova na ovom svetu, svaki kesten je jedinstven. Ima zvezdu na čelu koja mu je ostala sačuvana iz vremena kada je još bio na majci grani, kada je još bio zaštićen u ljušturi. 

To je ono što čoveka čini jedinstvenim, prepoznatljivim i posebnim, ali neću da ti kažem šta. Dok ne odrasteš na mojim časovima iskustva, znanja i razočaranja. 

I zato se ovaj roman o odrastanju zove „Rani jadi“? Biće jada i kasnije, ali ovi rani stvaraju zvezdu na čelu. 

P. S.

Ovo je predavanje od 45 minuta pri čemu se analizira samo naslov uvodne priče i prvi pasus.