Kako vi procenjujete pažnju sa kojom pristupate savladavanju problema, učenju ili bilo kom drugom poslu? Da li uopšte posvećujete vreme razmišljanju o svojoj pažnji?
Da bismo znali koliko je naša pažnja efektivna, bilo bi dobro meriti je jer, kako je Peter Drucker rekao, ako nešto ne možemo da merimo, time ne možemo da upravljamo.
Osmišljavamo način kako će naš dnevnik učenja meriti pažnju jer na taj način možemo postati svesni koliko efektivno učimo. Ne planiramo da merimo vreme učenja jer to nema mnogo smisla. Sve češće se dešava, nakon što učenik dobije lošu ocenu, da mi se ozlojeđeni roditelji požale: „Moje dete uči po ceo dan“. Skloni su da optuže profesora za loš rad jer kako je moguće da posle toliko učenja dete ima loše rezultate.
Moguće je J jer, jednostavno, jedno je učiti, a drugo naučiti.
Ljudi se razlikuju i uče različitim tempom. Ne možemo da očekujemo da će neko lekciju od 5 stranica iz biologije učiti jednako dugo, kao isto tako obimnu lekciju iz geografije. Materija se razlikuje, lekcije nisu napisane na isti način, neke su napisane bolje, a neke lošije. Na kraju krajeva, za neki predmet imamo više afiniteta, a za neki manje. Zbog toga je potpuno uzaludno pokušavati unapred odrediti koliko nam vremena treba da bismo nešto naučili. Nažalost, to najčešće radimo i onda ne treba da čudi osećaj razočaranosti i teskobe jer nismo ispunili vlastita očekivanja. Još gore je ako se poredimo sa drugima, pa nam neko kaže da je neka lekcija lagana i da ju je naučio za sat vremena, a mi smo se zbog iste lekcije mučili tri-četiri sata. Takođe, treba imati u vidu da ljudi lažu, i sebe i druge.
Vreme potrebno da obave neki zadatak mogu da mere oni koji su svoje poslove pretvorili u rutinu. Prošli su već nekoliko puta kroz iste zadatke i zato mogu tačno da predvide kada će nešto završiti.
Tako proizilazi da je učenje proces koji je teško objektivno meriti, pa je onda teško njim i upravljati. Međutim, ipak postoji nešto što možemo da merimo, a to je naša pažnja. Zato nastojimo da u našem dnevniku učenja omogućimo korisnicima da mere pažnju sa kojom uče i da dobiju povratne informacije na osnovu tog merenja.
Pažnja
Pažnja funkcioniše kao mišić: može se razvijati, a može i zakržljati, rekao je psiholog Danijel Goleman, koji je promovisao koncept emocionalne inteligencije.
Međutim, svakodnevna istraživanja pokazuju da je pažnja postala najdeficitarniji resurs. Prilikom našeg istraživanja takođe smo utvrdili da je učenicima u srednjoj školi jedan od najvećih problema nedostatak fokusa. Jednostavno je: današnja deca žive u novoj stvarnosti, pa se više prilagođavaju mašinama, a manje ljudima. Obilje informacija stvara nedostatak pažnje. Obilje informacija izjeda pažnju svojih primalaca. Svaka fotografija na društvenim mrežama nosi mnoštvo informacija. Ako jedna slika sadrži 1000 reči, zamislite koliko je to informacija koje prime u samo sat vremena skrolovanja na Instagramu. A šta je tek sa video-sadržajem? Njihov mozak sve to upija i opterećuje se.
Najgore od svega jeste što skrolovanje po društvenim mrežama učenici nazivaju odmorom, „pauzom“ između učenja.
Da bismo upravljali našom pažnjom treba da je budemo svesni.
Šta znači biti svestan nečega?
Većinu grešaka koje sam pravio nisam napravio zato što nisam primetio problem, već zato što nisam na to usmerio svoju pažnju. Drugačije rečeno, dozvolio sam sebi da budem preopterećen obavezama.
Biti svestan nečega znači usmeriti pažnju na nešto. Takođe, biti nesvestan nečega znači opet uočavati to nešto, memorisati, ali ne razmišljati o tome.
Kada kupujemo telefon, ne gledamo toliko kolika mu je brzina procesora, čije oznake često i ne razumemo ako nismo iz tehničke struke. Gledamo kolika mu je operativna memorija, znamo da od nje zavisi da li će telefon da „koči“ u radu, a tek onda gledamo i kolika mu je spoljnja memorija koja nam govori koliko slika i video snimaka možemo na telefonu da skladištimo.
Isto tako, naš mozak možemo da zamislimo kao procesor koji određuje na šta ćemo da usmerimo pažnju. Kada usmerimo pažnju na neki problem, informacije u vezi s njim stižu u našu svest, koja je kao operativna memorija telefona, i onda smo u stanju efikasno da se bavimo tim problemom.
Podsvest ćemo nazvati spoljnom memorijom, tj. čvrstim diskom. Podsvest prima sve iz našeg okruženja i skladišti u sebi. Ova memorija je ogromna, spora i služi za skladištenje informacija.
Jednostavno, efikasnost našeg razmišljanja više zavisi od prostora koji ispunjavaju informacije nego od inteligencije. Ono što je operativna memorija telefona, jeste svest, tj. pažnja od koje zavisi naš uspeh.
Uspeh sve manje počiva na inteligenciji, a mnogo više na pažnji
Kako vi procenjujete pažnju sa kojom pristupate savladavanju problema, učenju ili bilo kom drugom poslu? Da li uopšte posvećujete vreme razmišljanju o svojoj pažnji?
Savremeno čovečanstvo boluje od straha da će nešto propustiti. Iako imamo na raspolaganju mnogo više mogućnosti nego ikada pre, izgubili smo sposobnost da istinski obraćamo pažnju na ono što bi zaista trebalo da bude važno. Na primer, dok dragoceno vreme provodimo sa porodicom, delimo pažnju sa društvenim mrežama da vidimo šta tamo ima novo i da li ćemo nešto propustiti.
Juval Harari je rekao kaže: Kao što gubimo sposobnost njuha kojim smo nekada mogli da nanjušimo strah male grupe ljudi koja nas okružuje, tako sada gubimo sposobnost obraćanja pažnje.
Manjak pažnje dovodi do nestrpljenja, a nestrpljenje dovodi do neuspeha i grešaka. Nestrpljenje je isto što i nepažljivost.
Danijel Goleman je u svojoj knjizi „Fokusiranost“ opisao jedan eksperiment kojim su kod dece merili predodređenost za uspeh na osnovu njihovog strpljenja.
Grupi predškolske dece su poslužene omiljene bombone maršmelou. Vođa eksperimenta im je rekao da mora izaći iz njihove prostorije da nešto obavi i ako se uzdrže i ne pojedu svoju bombonu odmah, dobiće dve bombone kada se on vrati. Trećina njih je odmah pojela svoju bombonu, a dve trećine se uzdržalo nekih 20-ak minuta dok se vođa eksperimenta nije vratio. Tada su strpljiva deca dobila dve bombone.
Posle 20-ak godina, koliko su tu decu nastavili da prate, pokazalo se da su u životu mnogo uspešnije prolazili oni koji su bili strpljivi.
Našim dnevnikom učenja planiramo da omogućimo korisnicima da mere svoju pažnju, da na osnovu tih merenja dobijaju povratne informacije koje će porediti sa rezultatima učenja. Tako će upoznati sebe, ali će moći i da predvide svoj uspeh u određenim profesijama.
Kako se vi nosite sa problemom podeljene pažnje? Koje tehnike koristite da biste bili fokusirani na ono što radite?