Najpametnije uče oni koji prvo pročitaju kraj
Kako izazov pametnog učenja rešavamo u našem dnevniku učenja? Kada nam otimaju pažnju na svakom koraku i imamo sve manje vremena, ključno pitanje je kako učiti pametnije? Da li pametnije učenje znači brzo naučiti ono što je najbitnije? Može li nam u tome pomoći veštačka inteligencija?
Pravo učenje je ono koje nas menja nabolje: menja naš način razmišljanja, našu svest o nekoj temi, naš pogled na svet i naše ponašanje. Učenje je nepravedno poistovećeno sa štrebanjem.
U knjizi koja je bila bestseler početkom 2000. godine „Fanki biznis“, piše da 21. vek pripada štreberima. Da li je onda Bil Gejts štreber, na primer? Pa nije, jer pojam štrebera se pogrešno tumači. Štrebanje je memorisanje podataka. Štreberi mogu biti izuzetno vredne osobe, ali mogu biti i lenštine. Povezuje ih ista stvar: ne razmišljaju dok uče, ne postavljaju pitanja, samo reprodukuju ono što im je neko drugi naložio da urade. Kod dobrih profesora koji znaju da prepoznaju pravo učenje, štreberi će dobiti niske ocene jer je učenje izostalo.
Dok slušam štrebera kako odgovara osećam se kao da je ispred mene istresao vreću Lego kockica i onda su se te kockice otkotrljale svaka u svom pravcu. Tada osećam da učenik od mene očekuje da ih složim u neku celinu, na primer lepu kuću. Kada takvom učeniku dam nisku ocenu, on se čudi kako to da ja ne vidim kuću. Međutim, ja vidim samo gomilu razbacanih kockica. Taj učenik je uložio trud u memorisanje podataka, ali ništa nije naučio.
Na primer, profesori matematike često učenicima na testu često daju iste zadatke kao i one koje su vežbali na času, samo promene slova ili brojke. Veliki broj učenika koji je bio ubeđen da zna zadatke, zajedno sa njihovim roditeljima, ostaje bespomoćan pred tom „iznenađujućom“ promenom. To je zato što memorišu, a ne uče.
Tokom godina praćenja kako se učenici ponašaju dok uče, primetio sam da oni bolji imaju jednu zanimljivu naviku. Krajnje jednostavnu. Kada počinju da uče, prvo pročitaju kraj, zatim prelete preko naslova i podnaslova, pa tek onda se udubljuju u lekciju. Oni suštinski uče. Ako primetim da učenik na početku učenja kreće od početka i podvlači velike delove teksta, onda znam da taj učenik samo memoriše i da tu pravog učenja neće biti. On suštinski štreba.
Ovog učenika koji prvo čita kraj interesuje smisao lekcije, čemu služi sadržaj koji ona obrađuje. Zatim, dok preleće preko naslova i podnaslova, on pravi mapu lekcije u glavi i tako uočava ono što je najbitnije. Jer, učenje je kao putovanje.
Učenje je kao turističko putovanje
Volim da uporedim učenje nove lekcije sa turističkim putovanjem. Pitam učenika šta obično rade pre putovanja i oni mi kažu da se informišu o mestima koja mogu da obiđu na toj ruti. To rade kako bi obišli najinteresantnije i najvažnije lokacije te se sa putovanja vratili sa što više utisaka kojih će se sećati do kraja života.
Ne planiraju niti pokušavaju da obiđu sve što im je na raspolaganju da vide jer onda bi samo protrčali i ne bi ništa videli, utisci bi bili površni, a sećanje na putovanje kratko. Zaključujem, manje je više.
Isto je i sa učenjem, manje je često više. Prilikom učenja treba se fokusirati na najbitnija mesta koja će nam ostati u pamćenju, stvoriti duboke utiske kojih ćemo se sećati dugo vremena kasnije i promeniti pogled na svet koji nas okružuje.
Međutim, zašto većina učenika ovo ne radi? Kažu da nemaju vremena, rok ima je kratak te smatraju da će biti efikasniji ako odmah pristupe memorisanju. Oni kažu: učenju . Međutim, biti efikasan i efektivan su dva različita pojma. Efikasan znači biti brz u obavljanju zadataka, a efektivan znači baviti se bitnim zadacima. Viđao sam efikasne ljude čiji poduhvati brzo propadali jer su se efikasno bavili pogrešnim stvarima.
Skoro sam poredio dve sveske učenika iz svog predmeta
Kod prve učenice beleške sa časa su bile obimne, sa mnoštvom podataka koji, ne samo da nisu bili povezani u neku logičku celinu, nego su i reči često bile pogrešno napisane. To što je ona zapisivala bili su samo podaci. Kao razbacane Lego kockice.
Kod druge učenice beleške su bile sažete, logično povezane sa njenim zaključcima koji su uključivali ono što je već ranije naučila iz tog predmeta, ali i iz drugih. To što je ona zapisivala bile su informacije.
Kada je prva učenica odgovarala, ona je deklamovala, tj. brzo izgovarala podatke pri čemu je bilo više nego očigledno da to što je odgovarala nije razumela.
Druga učenica je odgovarala smireno, sa pauzama u kojima je naglašavala bitna mesta i tokom kojih je razmišljala. Poredila je to gradivo sa gradivom iz već naučenih lekcija, povezivala informacije ubedljivo i na svoj način.
Zaključujem da je prva učenice, trudeći se da sve zabeleži što je rečeno na času, propustila da razmišlja o tome o čemu se govorilo; druga je slušala, razmišljala, upoređivala sa već postojećim znanjem i pitala se šta tu sad ima novo što ranije nije znala.
Možda će neko reći da bi nastavnik trebalo učenicima da izdiktira sve što treba da znaju i lepo im to strukturiše. To ima smisla za učenike u osnovnoj školi koji tek uče da hodaju kroz znanje, ali za nivo srednje škole je to loša ideja. Kada nastavnik diktira gradivo, učenici ga mehanički zapisuju, ne razmišljaju, ne pamte. Jednostavno, ništa ne uče na času gde se upravo učenje najintenzivnije i zbiva.
Zbog toga ja pre časa pravim mape lekcija kao fleškartice ili istraživačke zadatke i kažem učenicima da su to lokacije koje ćemo obići na našem putovanju na času. Zajedno ćemo otkriti zašto su one važne.
Zbog toga u našoj aplikaciji za učenje prvo mapiramo lekciju pomoću AI-ja, eventualno korigujemo ključna mesta koja je AI izdvojio, pa tek onda učimo. Tako će učenik imati vizuelni prikaz najbitnijih mesta iz lekcije, odvajaće bitno od manje bitnog, a sliku mape uma će dugo pamtiti i lako se podsećati.
A kako vi učite?