„Došavši na svet, čovek nije bio svestan šta ga čeka. Mirijade su morale proći da to shvati. Dobar deo svoje istorije — i biološke i intelektualne — proveo je u bunilu, lud od užasa u koji ga je bacilo saznanje da je bespomoćan pred prirodom i vlastitom sudbinom. Najzad je, takođe kroz vekove, počeo da se privikava, a potom i prilagođava.“
Obrati pažnju na sintagmu: lud od užasa, zbog saznanja da je bespomoćan. Upravo ovo čovekovo ludilo nastalo iz njegovog straha stvorilo je priču, religiju, nauku i tehnologiju. Čovek se u njih zaklinje kao svoja najgenijalnija ostvarenja, a ironija je što su ta dostignuća velikim delom rezultat čovekovog straha – užasa kako to kaže Pekić.
O strahu sam govorio i u članku „Tri koraka do pravog čitanja“, u koraku 3: Kako od podatka napraviti informaciju.
Strah nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti. To je urođena, genetički programirana reakcija na preteći ili bolan stimulus (https://sr.wikipedia.org/wiki/Strah).
To je genetički programirana reakcija, dakle softver zapisan u našoj genetici. Tokom života ispunjava našu bazu podataka koju zovemo iskustvo i, u isto vreme, određuje naše ponašanje na osnovu podataka iz baze – dakle, iskustva.
Tako uglavnom funkcioniše i veštačka inteligencija, ali ona konstantno uči i ne ponavlja greške, a čovek ih često ponavlja. Zašto? Zato što čovek ima svest. Naime, inteligencija je sposobnost rešavanja problema, a svest joj često podmeće klipove pod točkove.
Evo šta Šekspir u svom „Hamletu“ kaže o uticaju svesti i straha na naše odluke:
„Tako svest strašljivce pravi od svih nas;
i tako prirodnoj boji odluke
bledilo misli da bolešljiv lik,
te preduzeća velika i smela otuda
krivo okrenu svoj tok i gube ime dela.“
Svest je često smetnja inteligenciji jer značajan deo svesti čine osećanja. Veštačkoj inteligenciji nisu potrebna osećanja da reši problem, a čovek često ne rešava problem ukoliko ga osećanja ne motivišu. Ako nas motiviše strah ili užas, rešavanje problema može da krene čudnim tokovima i često dovodi do greške ili još gore, ponovljene greške.
Na primer, da li u inteligentno ponašanje ubrajamo odluku da se više nikad ne zaljubimo zato što smo prevareni prvi put? Da više ne verujemo ljudima?
Ljubav je osećanje koje čoveka preobražava u njegovu najbolju verziju koju može da doživi. Da li je inteligentno ponašanje da živimo lošije verzije svojih života zato što imamo jedno ili dva loša iskustva u ljubavi. Očigledno da ljubavi, koja nas podstiče da postanemo naša najbolja verzija, strah zbog mogućeg lošeg epiloga veze postavlja veliku prepreku. Bol koji je rezultat neke propale ljubavi, nečije izdaje, menja čovekovo ponašanje. Tada strah od bola dobija prednost nad inteligentnim ponašanjem, sigurnost dobija prednost nad uzbudljivom neizvesnošću. Dakle, strah je opozicija ljubavi, od ključne važnosti je za siguran život, ali često stoji kao prepreka inteligentnom rešavanju životnih izazova.
Šta se desilo sa majkom Sju Džekins u romanu „Besnilo“?
Strah kao zaštitnički mehanizam
Sedokosi Gabrijel razgovara sa Sju Džekins, devojčicom koju je tek upoznao i koja je upravo izmakla nadzoru svoje majke. Gabrijel je voleo da priča sa decom, ali se to uvek završavalo loše po njega kada bi uplašeni roditelji napokon pronašli svoje dete:
„Ljudi su bolesno nepoverljivi. Kao da su stalnom međusobnom ratu, da jedni od drugih ne očekuju nikakvo dobro.“
Kada je napokon pronašla svoju ćerku usred gužve aerodroma, zašto je majka Sju Džekins bolesno nepoverljiva, zašto će besno udariti blagog čoveka Gabrijela i raseći mu čelo svojom torbom?
Gospođa Dženkins je iz „iskustva naučila da na ovom kopilanskom svetu čovek na svaki trik mora biti pripravan. Čak i da te muž posle deset godina uzornog, ako baš ne i uzbudljivog, braka napusti, ne ostavljajući iza sebe ništa osim azijatske njuške na slici sa venčanja, nekoliko smrdljivih gaća, dve tri ugodno-prljave polne uspomene i ni penija na zajedničkom računu… Nije htela da se i njenoj ćerci nešto slično desi “.
Eto, zato je gospođa Džekins besna – jer ju je iskustvo naučilo da se plaši i da između novog iskustva i sigurnosti uvek bira ovo drugo. Prevareni ljudi postaju bolesno nepoverljivi učeći najviše iz bolnih uspomena.
Zašto siromašan čovek saopštenjima ne veruje?
Kada je karantin tek uveden i putnici zatvoreni na terminalu 1, saznajemo kako se ponaša bogatiji, a kako siromašniji svet, kao da prisustvujemo nekom eksperimentu. Zanimljivo je da su se tokom pandemije virusa korona i tzv. zaključavanja mnogi ljudi pitali da li jer to reč o nekom eksperimentu.
„Ukoliko je čovek bedniji, nepoverenje prema obaveštenjima je veće. Načelno se osećajući prevarenim od života, očekivali su da budu prevareni u takvim pojedinostima kao što su letovi za koje su već platili! Boljeg sveta nije bilo. Bolji svet je pio po terminalskim restoranima. Bolji svet je znao da će na vreme o svemu biti obavešten. Život je bio velikodušan prema njemu. On je imao poverenje u mašineriju života.“
Otuda silne teorije zavera na društvenim mrežama u koju su verovali oni „prevareni od života“, kakvih je većina i u životu i na Fejsbuku. Za njih uvek postoje neki bogati ljudi koji svojim mračnim ciljevima žele da unište svet zbog zarade, i, pre svega, njih, male, obične ljude, koji se ne daju prevariti, ali na kraju često budu prevareni.
Strah briše iz čoveka sve što je u njemu civilizovano
Desetine hiljada godina civilizacijskog napretka čovečanstva, ili decenije obrazovanja pojedinca, za tren oka će biti izbrisano kada strah pritisne svoje crveno dugme. To je logično, jer strah je čoveka čuvao još dok je ovaj živeo na drvetu; nastao je pre bilo koje civilizacije i neće napustiti čoveka i čovek ne treba da beži od njega, ali treba da zna da on isključuje um, da je snažniji od drugih emocija i kada se on aktivira, čovek postaje životinja kome je cilj da preživi po bilo koju cenu. To znači da tada postaje sebičan.
Strah nije ni moralan ni nemoralan, on je amoralan. U „Besnilu” se kaže da se, zahvaljujući strahu, čovek brzo vratio svojim korenima zaboravljajući milenijume razvoja.
„Milionima godina uspinjala se životinja Drvetom života da uzbere na vrhu njegov plod – saznanje o sebi i smislu vlastitog postojanja. Za nekoliko sati vratiće se na zemlju kao životinja koja ga nije razumela.“
Strah je besnilo od kog se čovek ne može izlečiti
Uzećemo kao primer obrazovanog i uvaženog doktora Metjua Leverika, alergologa koji se opredelio za ovu oblast medicine jer mu omogućava udoban i bogat život. Pekić je alergologiju nazvao beznadnom oblašću medicine jer za alergije nema leka, a ljudi koji pate od alergija bi mnogo platili da se reše ove napasti.
Doktor Leverik je od početka pokazivao strah koji je bio snažniji od Hipokratove zakletve koju je morao nekad dati. Izgovarao se da brine za svoju trudnu suprugu, ali kada su ih pojurili besni, on je, kao brži, svoju suprugu jednostavno zaboravio bežeći od smrti, gonjen strahom.
U sledećem događaju, čopor besnih je lovio jednu staricu. Kada je dr Leverik shvatio da će ga primetiti i, zato što je zdrav, rastrgnuti, spustio se kolena i šake te se priključio besnima u lovu na bespomoćnu ženu. Dao je sve od sebe da ga besni ne prepoznaju kao zdravog. Bio je brži i agresivniji od ostalih članova čopora te je bio prvi koji je zario svoje zube u lovljenu staricu.
Kada se Leverik ispoveda svom kolegi, doktoru Komarovskom, priznao je sve svoje zločine počinjene iz straha za vlastiti život. Na kraju očajno kaže da nije najstrašnije to što je ostavio suprugu besnima, što je ubio stražara, što je zario svoje zube u živo ljudsko biće. Najstrašnije je to, rekao je Leverik, što ga besni svojim instinktom, koji im je nepogrešivo govorio ko je zdrav pa ga treba napasti, nisu prepoznali kao zdravog, drugačijeg od sebe. Instinkt im je govorio da je i on besan.
Ovde vidimo jasno da biti uplašen i besan jesu dve strane istog novčića i da je besnilo deo našeg softvera sa kojom se rađamo. I zato piše pri kraju:
„Мi smo besni, a oni su samo bolesni.“
Strah kao izvor sveg zla
Zdravi i naoružani stražari su od Loforda dobili naredbu da ubijaju besne, kao i ostale koji su se neobično ponašali u strahu od epidemije. Oni koji bi umrli od bolesti ili nasilno, spaljivani su u improvizovanim krematorijumima. Ovi momenti ukazuju na najveće zlo 20. veka – fašizam. Fašističko ponašanje izgleda da nije vezano za određeni narod i određeno vreme. Izgleda da ga je lako oživeti, potrebno je samo zdrave dovoljno uplašiti drugim narodom ili, odnosno drugom državom.
Lusi Sorensen, koja lovi nacističkog doktora Stadlera, kaže da je cela situacija na aerodromu podseća na nacističku Nemačku gde su Jevreji ubijani iz straha da bi mogli svojim ljudskim slabostima inficirati „zdrave Arijevce“. Tako su „zdravi“ na aerodromu ubijali „besne“ i sve ostale koju su bili neobični, iz straha da će ih ovi zaraziti.
Biti čovek znači davati sebe drugom ljudskom biću bez straha da će biti povređen
Jedini lik koji se ničega ne plaši u ovom romanu je stari Gabrijel, izgubljenog pogleda i čudnog načina govorenja. I upravo je on jedini, pored besnog psa Šaron, koji će preživeti. On se žrtvuje za druge, kod njega ne postoji strah i briga za vlastiti život. On, koji se ne plaši, na aerodrom je došao da spasava živote. Besni, osećajući snagu koja iz njega zrači, sklanjaju mu se s puta. On o strahu kaže:
„Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačeg. A najviše straha. Da ih ne bude strah. Zato su ga odvojili od Sju Dženkins. Zbog toga su se zavlačili u rupe i umirali svako za sebe. Zbog toga se nisu pomagali kad ih je napalo besnilo. Zato je toliko njih pomrlo bez utehe.“