O priči i pričanju
Korak br. 1 – pronađi kontekst
Kada započnemo čitanje nekog teorijskog teksta, prvo što je važno jeste da shvatimo kontekst onoga što planiramo da razumemo. Razumevanje konteksta priprema naš mozak za fokusiranje na ono što je bitno. Ako smo bez fokusa prilikom učenja, postižemo ono što se zove učenje bez razumevanja, učenje napamet. Ovakvo učenje samo memoriše podatke ne uspevajući da ih pretvori u informacije.
Podaci se zaboravljaju, a informacije pamte. Da bismo podatak pretvorili u informaciju, potrebno je da podatak postane važan za nešto u našem životu, da možemo da ga povežemo sa svojim iskustvom ili prethodnim znanjem.
Prilikom čitanja, najlakše ćemo doći do konteksta ako se fokusiramo na naslov. Dakle, kontekst ove lekcije je priča i čovekova sposobnost priča.
Korak br. 2 – pronađi poznatu informaciju
Zatim skeniramo tekst i tražimo poznatu informaciju.
Pitao sam učenike da li se u tekstu „O priči i pričanju” pominje neko delo koje im je od ranije poznato i oni odgovoriše da je reč o „Šeherezadi”. Pročitali su rečenicu iz Andrićeve besede gde se pominje ova informacija: „A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.”
Učenici mi rekoše da Šeherezada produžava svoj život tako što priča zanimljive priče iz noći u noć. Kada povežemo ovu informaciju sa naslovom, dolazimo do nove informacije, a to je da priča služi čoveku da zavara smrt. Kako?
Korak br. 3 – od podatka napravi novu informaciju
Razumevanje teksta pri čitanju treba da se kreće od informacije ka podatku koji će tek postati informacija. Kada podatak postane informacija to znači da nam je jasan njen smisao pa ćemo je tada lako zapamtiti. Podaci bez smisla teško se pamte. Zato je važno da prilikom čitanja podatak pretvorimo u informaciju.
Tražeći novu informaciju u kontekstu priče i zavaravanja smrti, pronaći ćemo podatak: „Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah?”
Zašto bi dete pevalo u mraku? Čovek voli sigurnost, a mrak je neizvesnost, praznina koja čoveka plaši. Čovek ne voli strah jer nas čini napetim, ali i opreznim kako bismo preživeli kad nas iznenadi opasnost. Strah naša čula nadražuje, krv šalje u ruke i noge, kao i bes, ubrzava puls srca i čini nas spremnim da napadnemo ili da bežimo. Ako nas opasnost prevazilazi i ne razumemo je, strah može da nas i zamrzne, da se pravimo mrtvi u nadi da nećemo biti primećeni.
Učenici su mi onda otkrili da prilikom prvog sastanka sa svojom simpatijom, kada su sami, osećaju strah, tremu od neizvesnosti, da osećaju prazninu koja ih tera da je nečim ispune. I pogodi čime ispunjavaju ovu prazninu. Pričom! Pričaju mnogo, ne prekidaju je, pričaju o svemu, ulaze u detalje. Samo da ne zavlada tišina, jer kad zavlada tišina, može da se čuje uplašeno lupanje njihovog srca, može da se čuje strah.
Za učenje nečeg novog bitan je kontekst nečeg poznatog, kad se učenici sete svog straha, shvatiće i da priča služi da zavara strah.
Čemu služi književnost, tj. njena glavna manifestacija: priča?
Književnost je umetnost priče, a sredstvo kojim se koristi je reč. Reč je zamena za pojave u stvarnosti. O pojavama koje ga uveseljavaju čovek često priča, o onim koje ga plaše ćuti (Seti se Onoga Čije Ime se ne Pominje iz „Harija Potera”), a o onim pojavama koje ne razume priča u želji da ih shvati, da bude spreman kada se s njima suoči.
Čovek ne voli nesigurnost. Iz nesigurnosti nastaje strah koji danas zovemo anksioznošću. Strah od nečega što nas prevazilazi, što ne razumemo i ne znamo kako da se postavimo prema njemu. Anksioznost je kontinuirani strah koji nastaje zbog mraka neznanja od kog ne razaznajemo i ne razumemo svet koji nas okružuje. Anksioznost je strah od neizvesnosti. I zato dete peva, i zato čovek priča priče – da pričom smanje nesigurnost svog postojanja.
Andrić je to predstavio u sledećem citatu:
„Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.”
Tražim od učenika da ovaj citat razumeju i nauče napamet. Kad im bude teško zbog ocene, straha, nekog gubitka, da se sete da biti čovek znači:
• plivati u okeanu, jer ne postoji alternativa plivanju;
• izdržati pritisak onoga što nije po meri naših snaga i,
• što je najteže, izdržati svoju misao o svemu tome.
Setite skorašnje pandemije i zatvaranja zbog panike jer čovečanstvo nije znalo sa čim se suočava. Čovek nesvestan svog neznanja veruje u teorije zavere, a čovek svestan svog neznanja veruje u bogove ili nauku, ali i jedni i drugi i treći poštuju dobru priču.
Evo jedne priče o tome kako pritisak koji nije po meri naših snaga dobija smisao. Ispričam često prvacima da mi u ovoj gimnaziji od njih stvaramo dijamante, ali da biti dijamant podrazumeva da će im u školi biti „vrlo usijano (oko 900 °C), a pritisak neverovatno visok (oko 40 000 puta više od težine Zemljine atmosfere). Usled zajedničkog delovanja rasplamsane vreline i razornog pritiska, atomi ugljenika se kristalizuju u masu tvrdog dijamanta… Pre nego što se izbrusi i ispolira, dijamant je obično prljav kristal neodređenog oblika, a boja može biti od bele, preko žute, do smeđe ili crne.
Dijamanti se sastoje od ugljenika, isto kao i grafit drvene olovke. Ali, za razliku od grafita koji se slomi svaki put kad se malo jače pritisne olovka, dijamant je najtvrđa poznata prirodna materija u svemiru… dijamant je neverovatno otporan i praktično neuništiv.” (Preuzeto sa: https://www.opsteobrazovanje.in.rs/1000-zasto/kako-nastaju-dijamanti/)
Dok čovek postoji, on će pričati priče o onome što ne razume u nadi da će mu priča svet učiniti bliskim, poznatim i, na kraju, razumljivim. Kao i svaka druga priča koja se bavi smislom, ni ova o pretvaranju učenika naše škole u dijamante nije u potpunosti tačna, jer neke važne stvari se ipak ne mogu naučiti u školi. Na primer, koje?
Čemu služi škola i koja su njena ograničenja?
Kao i Aska, svi mi imamo svog vuka. Vuk je strogi profesor, ispit, intervju za prijem na prestižni fakultet ili posao od čega će zavisiti naš život i život naše porodice. Što je fakultet prestižniji jer nudi bolje znanje, posao poželjniji, plata veća, uslovi rada bolji, to je vuk opasniji. Što želimo zeleniju travu, to ćemo sresti iskusnijeg vuka. Svako ko traži zeleniju travu, mora sresti vuka, najmanje jednom. Šta će nas spasiti tada?
Kada je Aska, u potrazi za zelenijom travom, srela svog vuka, mozak joj se sledio od straha, ali ne i izvežbano telo koje je hiljadama puta ponavljalo iste pokrete u školi baleta. Kao i u džudou, hiljadama puta se ponavlja isti pokret, kako bi telo, neopterećeno sporim mozgom, spasilo život kad sretne vuka.
Škola traži da učimo ponavljajući gradivo, a Aska je upravo to radila u svojoj školi: Repetitio est mater studiorum. Upravo u ovom pristupu škola pokazuje svu svoju moć i razmere svoje nemoći. Pružiće nam priliku od 5 minuta, ali ništa više od toga.
Kada je Askino telo počelo nesvesno da pleše, vuk se iznenadio i zastao u svom pohodu da je pojede. Aska je dobila svojih 5 minuta da smisli kako da preživi. Upravo to radi škola, omogućava nam da dobijemo naših 5 minuta u intervjuu za prestižni fakultet ili posao, da vuk pred nama zastane i da nas sasluša. Pokazujemo mu svoje diplome, govorimo ono što smo uvežbali, a mozak usporen zbog neizvesnosti dobija vreme da smisli šta da uradi kada prođe tih 5 minuta, kada po pravilu nastupa dosada. Što smo mi tako posebni, zašto da primi nas, u moru nama sličnih?
Upravo to radi škola, stvara konfekcijske, dakle ukalupljene, proizvode, dobre za birokratiju, loše za firme koje žele da stvaraju novu vrednost.
Čemu na kraju služi umetnost?
Ponavljanje već viđenog nije poželjno u umetnosti, koja teži originalnosti i kreativnosti. Zato je vuku posle 5 minuta već postalo dosadno. Počeo je da smanjuju prečnik kruženja oko Aske, a njoj strah daje novu snagu. Dešava se čudo:
„Vreme prolazi, vuk još gleda i čeka, ali već počinje da se približava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas učiteljice postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je poslužilo njeno znanje, ali sad je i njemu došao kraj. Znanje izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti i, da bi se živelo – igrati.
I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna.”
Šta je improvizacija i kako se improvizuje?
Počinje improvizacija. Improvizacija stvara novu vrednost zbog koje će te poslodavac želeti u svojoj firmi. To je umeće stvaranja novog na temelju onog što je naučeno u školi. Međutim, stvaranje nečeg novog podrazumeva kršenje pravila. Tako funkcioniše razvoj.
Svaki razvoj ima tri etape: usvajanje pravila, njihovo kršenje i stvaranje novih pravila. Na primer, igramo fudbal, naučimo pravila, a onda rešimo da to radimo rukom, što je u fudbalu zabranjeno, i stvorimo nova pravila na osnovu kojih igramo novu igru — rukomet.
Obrati pažnju da je uslov za improvizaciju posedovanje znanja, standardnog, svima dostupnog. Znanje se podrazumeva u današnjem svetu obilja informacija. Sada se traži mnogo više, traži se veština upravljanja informacijama. Tako i Aska, ona ruši pravila, prevazilazi ono što je naučila u školi i stvara umetnost koja će vuka zadiviti.
Ako posle svega ovoga mislite da je umetnost korisna jer nam rešava probleme u životu, onda se takvo razmišljanje zove utilitarizam (utilis – korist), ako mislite da je umetnost beskorisna, mada lepa, onda se takvo razmišljanje zove larpurlartizam (od francuskog „l’art pour l’art“ – umetnost radi umetnosti).