Albert Ajnštajn je rekao: „Nijedan problem ne može biti rešen na onom nivou svesti na kom je taj problem i nastao.“ Tako nas virus obaveštava da je vreme da se uspnemo za jednu stepenicu više kada je u pitanju naša svest.

Svaka organizacija, od male firme pa do velike države, počiva na priči. Ukoliko je priča bolja, članovi organizacije će biti predaniji njenim vrednostima, a ona će biti snažnija. U istoriji nastajanja država pokazalo se da ključnu ulogu u njihovoj koheziji imaju upravo mitovi, legende i religije.

Kada je Stefan Nemanja počeo da sanja o kraljevstvu, znao je da nije dovoljno osvajati teritorije mačem jer ih mač ne može dugotrajnije držati na okupu. Shvatio je treba da mu treba dobra priča i za to mu je bio neophodan kult Svetog Save. Narod je trebalo nadahnuti svetosavljem, okupiti ga oko pravoslavnog hrišćanstva utemeljenom na Savinim prosvetiteljskim delima i narodnoj tradiciji.

Car Dušan je pokušao da iskorači dalje te je proširio teritorije kako bi stvorio carstvo, ali je izostala priča koja bi objedinila različite narode u jednom tako velikom entitetu. Bila je potrebna priča u koju će se verovati, a njena tačnost ne bi bila od presudne važnosti. Pokušao je to da ostvari svojim Zakonikom, ali pravo nikada nije moglo da reši problem čovekove iskrene želje da živi s drugim čovekom. Bila je potrebna priča koja će povezati različite narode oko iste vatre koja će ih držati na okupu. Priča je izostala pa je i carstvo ubrzo nestalo.

Taj princip je uočen u čuvenoj knjizi „Fanki biznis“ švedskih autora, profesora u kožnim pantalonama iz stokholmske Škole za ekonomiju. Na početku 21. veka oni naglašavaju da se od direktora moderne firme traži jedna veština, iznad svih ostalih, a to je pričanje priče. Samo dobrom pričom lider može svoju viziju da prenese na svoje zaposlene i tako od njih učini apostole koji će svim snagama braniti ideju o firmi, koju danas zovemo brendom.

Da zaključimo ovaj uvod: priče, religije, mitovi i legende stvaraju firme, države i civilizacije. Na kraju krajeva, nije slučajno reč religija nastala od latinske reči koja znači povezati.

Čovek živi jer je potreban virusu

Istorija se tako sporo mreškala tokom desetina milenijuma dok je čovečanstvo pričalo priče i u njima pronalazilo smisao svog postojanja.

Ipak, s početkom 20. veka Prvi svetski rat uništava čovekovo poverenje u dotadašnje priče u koje je vekovima verovao. Niče proglašava smrt Boga i ono što je vekovima stvarano kao temelj zapadnoevropske civilizacije biva srušeno. Nacisti su posegnuli za mitom o natčoveku, komunisti o jednakosti, a kapitalisti o Darvinovoj evoluciji.

Svi ovi koncepti 20. veka su se urušili pre nego što je on završen i zato je čovečanstvu koje je uronilo u avanturu zvanu globalizacija bio potreban novi koncept, snažniji od svih religija i lokalnih priča. Stvorena je nova, globalna religija tehnologije i naučnih metoda, kako je to zaključio Juval Harari u svojoj knjizi „Sapijens: Kratka istorija čovečanstva“. Moglo bi se reći da je novi Mojsije bio Stiv Džobs. Krst, polumesec i drugi simboli bivaju zamenjeni ajfonom sa ikonom jabuke.

Većini ljudi je teško da razumeju današnju nauku zbog njenog matematičkog jezika, ali oni isto tako nisu bili u stanju da pojme svoje monoteističke bogove i koncepte, ali im to nije smetalo da veruju da je reč o sili koja poseduje neverovatne moći. Ipak, u svom letu ka zvezdama, čovek je prevideo jednu sitnicu, virus.

Naučnik Hamilton iz romana „Besnilo“ će reći: „U mikro, a ne makro svetu krije se tajna preživljavanja vrste, jer sve dok ne prodremo u tajnu virusa, naš let prema zvezdama biće putovanje mrtvaca na dopustu.“ Sva tragedija čovekovog postojanja i kriza sadašnjeg trenutka sa virusom korona sadržana je u reči: dopust.

Čovek se možda popeo na vrh lanca ishrane, ali daleko od toga da je na vrhu lanca znanja i inteligencije. Naše preživljavanje je oduvek zavisilo od mikrosveta, u kosmosu virusa i bakterija mi smo potpuno izgubljeni. Nama virusi dopuštaju da živimo, određuju kada ćemo živeti i koliko dugo.

Drugi citat iz ovog romana koji je izuzetno aktuelan jer pokazuje odnos virusa i čoveka:

„Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati ikad da postigne u svojoj.

Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke je — inteligentan virus. Tvorevina koja ima formu čoveka a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.“

Čovek kenja, kako nekad tako i danas, razlika je samo u manirima

Nažalost, neslućeni razvoj tehnologije nije proporcionalno razvio čoveka u duhovnom smislu, naprotiv. To što neko ima smart wc-šolju koja će pomoću senzora sama podići poklopac ili ga spustiti, i što će se oglasiti muzika paralelno sa puštanjem vode nakon vršenja nužde ne menja činjenicu da čovek ima svoje potrebe kao što ih je imao dok je jeo lešine drugih životinja jer nije bio visoko u lancu ishrane. Čovek kenja kako nekad tako i danas, razlika je samo u manirima.

Vreme je prolazilo, i čovek se peo u lancu ishrane, možda zahvaljujući baš pronalasku vatre kojima je uspeo da satera životinje u provaliju i tako obezbedi sebi hranu.

Juval Harari promišlja da je čovek možda baš zahvaljujući vatri brzo, posmatrajući sporost kojom su evoluirale ostale životinje čak prebrzo, napredovao u lancu ishrane i sada se ponaša kao novokomponovani, raspojasani bogataš koji mnogo toga ne zna, ali misli da može sve da kupi. Upravo je zato jedan od prvih refleksa na krizu i strah da će se vratiti u vreme odakle je počeo da se penje na evolucijskoj lestvici. U panici kupuje toalet papir i sredstva za higijenu da ne bi ponovo počeo da smrdi na svoje ne preteranu uzvišeno poreklo. Inače, šta mislite gde čoveku najviše smrdi u zoološkim vrtovima? Možda pogađate, kraj kaveza sa majmunima.

Mislio je naš čovek da može sve da kupi, ali sad je shvatio da ne može. Virus je nepotkupljiv, inače bi ga politika i kriminal odavno podmitili i koristili u svoje svrhe. Sad su i oni ugroženi. Kriminalci će, kao i svaki put, iskoristiti krizu pokazujući da su najvispreniji deo društva, a političari na vlasti će se tresti od straha ukoliko zdravstveni sistem bude srušen. Narod, kome počinju bliski ljudi da stradaju zbog nemoći zdravstvenog sistema, okrenuće se upravo protiv vlasti od koje očekuje samo jednu stvar – sigurnost. Vlasti se tresu od straha plašeći se revolucije, nemira koje neće moći da kontrolišu, zato ako već ne mogu da kontrolišu virus, rešiće da u novim okolnostima kontrolišu narod.

Narod, odskora uveren da čovek tehnologijom i naučnim metodama može rešiti sve izazove ovog sveta, ne želi da veruje da je nemoćan. Da se podsetimo, to je onaj čovek koji živi u državi i plaća joj porez da bi mu ta ista država garantovala sigurnost. On od nje ne očekuje ništa drugo osim sigurnosti i to sada država teško da može da mu ponudi. Osporena je religija tehnologije, pokvarena je priča koja je hranila čovekovu egzistencijalnu potrebu za smislom, a strah i nesigurnost sada vladaju čovekom. Ljudi koji u panici nose maske i u zatvorenom i na otvorenom, kriju se izbegavajući svaki kontakt, i oni koji te iste maske ne nose smatrajući da se radi o svetskoj zaveri dva su lica istog novčića. Čovek čija je moćna religija o znanju i tehnologiji uništena traži smisao u novim pričama, tzv. teorijama zavere. Možda neka od njih postane dominantna i kreira religiju novog sveta.

Očigledno da je čovečanstvo sebe precenilo i zato je vreme da evoluira na viši nivo svesti sa kog će moći da reši ovaj problem. Može se optimistički pozvati na Ajnštajnov citat uvereno da će problem biti rešen čim se sakupi dovoljno informacija i znanje proširi. S druge strane, može da se prikloni reaktivnom trpljenju i posmatra kraj sveta u čiju priču je nekada verovalo.

Dok ne vidimo šta će prevagnuti ostaje činjenica da će svaki čovek i dalje ići tamo gde i car ide peške, da li u šumu ili u zlatni, pametni toalet, svejedno.