❤️ За нежно пљување једних другима у уста сад је време, јер пролеће ту је ❤️

На веб-порталу „Независних новина”, 16. марта , објављено је да су ватрогасцима у Бањалуци биле пуне руке посла. Горело је ниско растиње, али и змије. (https://www.nezavisne.com/novosti/hronika/Vise-pozara-u-Banjaluci-na-pozaristu-primijecene-zmije/709276)

У чланку су наведене локације и тачно време пожара, али нема приче која чињеницама даје смисао. Међутим, ми знамо да се прича одвијала овако…

Крај једног од наведених пожаришта, затекао се наш младић. Као и обично, после наставе у школи, чувао је овце. Болно сећање на чврге, које му свакодневно дарују насилници из трећег три, покушао је да избрише мислима о последњој епизоди анимеа, када је слабашни Харујуки срео Коројукихиме, најлепшу девојку у својој школи. Тај сусрет је Харујукију променио живот.

Наслоњене главе на пастирском штапу пуног змијоликих шара, уздисао је наш младић А. К, чије име нећемо да откријемо јер је још увек малолетан: „Ех, када бих ја тако срео њу, на великом одмору. Живот би се и мени сигурно променио.”

Писак! Као ножем у ухо, смртно прободе младићево сањарење.

– Забога! Остави се анимеа! Избави ме из ове ватре! – пиштала је змија из распламтелог растиња. Тај дан пожара је било тако много па људи на њих више нису обраћали пажњу. Целим градом се ширио мирис дима, а пожару се у зубе не гледа, имали су обичај да кажу.

Младићеве крупне очи сада се сузише, инстиктивно пружи свој змијолики штап, сад већ добро ознојеној змији. Она успуза на младићева рамена па заједно трк, утекоше од ватре. Овце су већ давно побегле, показујући још једном да свака овца боље разуме опасност од мириса паљевине него младићи који сањају о Коројукихиме, најлепшој девојци у њиховој школи.

Змија, боје брзог планинског потока на пролећном сунцу, рече младићу А. К.:

– Мој отац је змијски цар и као награду ће ти дати што год пожелиш, а ти тражи немушти језик. Кад добијеш тај дар, живећеш срећно до краја живота и нико те више неће малтретирати у школи.

– Али, ја бих желео Коројукихиме, ако може?, зацрвени се младић и сети се да му је змија прочитала мисли када га је дозивала. „Остави се анимеа!“, одјекну поново, али у његовом сећању.

– Коројукихиме је дивна – рече змија док је брисала последње остатке зноја са чела – али кад стекнеш немушти језик, добићеш и њу. Немушти језик је дар којим ћеш добити све што пожелиш.

Мало касније, пред змијским царем, ситуација је била помало напета. Иако срећан што је младић спасио његову кћер-змију, цар је одговарао младића.

– Није то за тебе! Није то за људе, па ни за тебе.

– Али ја сам посебан, спасио сам Вашу кћер! Змијски цар није имао куд те започе процедуру преноса свог посебног дара.

– Зини – рече му. И младић зину. Пљуну му у уста три пута. У чуду, младићева вилица остаде у зинутом положају. Зато људи и кажу кад се неко зачуди да је зинуо од чуда.

– Сад ти мени исто тако, пљуни три пута у уста – захтевао је змијски цар желећи да се ова пролећна магија што пре оконча.

Кад је младић прописно попљувао змијског цара, овај му рече да је дар који је сад добио редак и да за њега никоме не говори јер ће доћи читава сила људи из свих крајева света да га попљују, а то нико не би преживео.

Збуњени А. К. предвече стиже својој сиромашној колиби. И овце су уморно пристизале са различитих страна шуме, узлазиле у тор и припремале се за починак јер тама је већ гасила једну по једну боју тог светлог пролећног дана. Младић седе за сто. На сред стола стајао је његов надасве паметни телефон.

Рече нешто наш А. К., сад први пут на немуштом језику. Шта је рекао и како, не можемо вам пренети јер се ради о немуштом језику. Телефону засветле екран и онда се поново зацрни, као кад некоме споро трепнемо и немо покажемо да смо га разумели.

Сутрадан, у школи, младић је, поред професоровог гласа, чуо још читаве хорове звукова који су долазили кроз отворена окна прозора.

Мишеви су причали смешне вицеве мишицама и тако им се удварали, пчеле су наређивале цветовима да им отворе своје пупољке, неке од сова су задовољно гунђале у сну присећајући се љубавних авантура од протекле ноћи. Такав је тај немушти језик, све чујете и све разумете.

Кроз осам зидова, из учионице трећег три, на другом крају ходника, чуо је и ово:

– Хоћемо ли опет да му лупамо чврге на великом одмору?

– Наравно, наравно – гроктали су задовољно другари.

Затворио је очи, спреман за чвргу, несвестан да га од насилника дели осам зидова и читав један ходник. Стисну знојавом шаком свој телефон који је спавао испод клупе и уздахну нешто на немуштом језику. Не можемо вам рећи шта, знате већ зашто. Кроз прозор се увуче дуга у учионицу. Пред младића стаде прелепа Коројукихиме, љубичасте косе и смеђих очију. Професор је зинуо од чуда, а Коројукихиме пољуби нашег А. К. Он осети како се њена топла течност слива у његова уста и облаже његов језик. Напокон, срећан и снажан.

Такав пољубац, та размена течности коју неки називају и нежним пљувањем, испуни сву празнину нашег А. К. и он више није био слабашни младић кога су малтретирали у школи. Кроз осам зидова и један читав ходник могла су се чути грла оних који дарују чврге како почеше да се гуше и кашљуцају. Њихови власници осетише како им неко повуче носеве наниже и потегну уши навише. Загрокташе од бола.

А. К. је био срећан јер пролеће је ту. Чувајте змије јер за нежно пљување у уста једних другима, сад је време.

Podeli ovo:
error: Content is protected !!