Наш замак на брду

Тешко је говорити о прошлости јер она више не постоји. Постоје само магловите сличице у сећању, испиране догађајима које нам је за ових 40 година приредио живот. Сећање се мења као и речни ток: добија нове кривине, тамо где је било дубоко постаје плитко, а где је било плитко касније искуство направи огроман вир. Време тече, остаје мало сличица у памћењу и много чуђења јер више нисмо сигурни да се све то заиста догодило.

Пре 40 година, златиборски борићи су напокон стасали за основну школу.

Стајали смо у подножју, крај набујалог пролећног потока и гледали како с његове друге стране, горе на врх брда уз много буке стижу багери, радници у плавим оделима, с лопатама и крамповима. Звека и вика људи су испуниле удолине златиборских брда.

Зеленкасти врх брда добио је боју глине, а његове неравнине и вршци, убрзо су стесани и тако постао спреман да прими то чудо које смо ишчекивали, нашу школу. Нисмо знали како ће изгледати и баш зато је у нашим замишљеним главама изгледала као најлепши замак у ком ћемо напокон постати принцезе и принчеви.

Крајем августа су мириси боровине и земље почели да се мешају са благим димом који је долазио из, тада још увек малог броја, кућа на Златибору. Стизала је јесен, а с њом и време да се приближимо нашем замку који је напокон засветлео на врху брда. Бела фасада је била прошарана свежом ламперијом која је нашу школу чинила саставним делом златиборског амбијента. Ипак, тај замак нам је био још увек далек. Осећали смо и страх и нестрпљење.

Једног поподнева, после својих послова, наши очеви, у плавим комбинезонима, окупили су се око потока који је стајао између нас и нашег замка на брду. Дошло је време да нам направе мост.

Све велике промене у животима људи, почињу преласком преко неког моста. Ознојених глава од игре стизали смо да надгледамо градњу мостића и били срећни јер смо видели како су наши очеви насмејаних лица радили нешто заједно, за нас. На почетку нашег школовања, они су направили први мост преко ког смо закорачили у живот одраслих. Мостове које смо касније прелазили градили смо сами, како и треба.

Дрвени мост је снажно мирисао на свежу боровину када смо тог 1. септембра прешли преко њега и застали. Баш онако како људи иначе стоје пред будућношћу. Пред нама је стајала уска, још увек неутабана стаза која је водила горе, до нашег замка. Ходали смо, ни брзо ни споро, хтели смо да све добро приметимо, да нас нешто не изненади и не омете наше пењање. Трудили смо се да не упрљамо патике које су мирисале на ново, да у наш замак уђемо што чистије обуће. Можда од тада па до данашњег дана прву генерацију Основне школе „Димитрије Туцовић“ на Златибору можете препознати по бризи да патике увек буду чисте и једна од ретких ствари која може да их наљути јесте да им неко стане на увек чисте патике.

Најзад стигли, пред школом узбуђени, чекали смо. Улазак у замак је увек лакши ако имате правог водича. Можда иза неких врата живи опасни змај и гута за доручак оне који су отворили врата на којима је писало: Забрањен улаз. Тада још увек нисмо знали да читамо. Зашто журити, учитељица ће знати најбоље како да нас научи да лепо пишемо све оне чаробне мисли које ћемо хватати док будемо летели кроз живот.

Због тога је из школе изашла пред нас наша учитељица, учитељица Маца. Висока, снажног тела и меког лица, густе, тамне косе и плишаних црних очију.

Она је нас учила. Учила нас је словима, бројкама, природи и људима; да размишљамо и осећамо, да знамо шта је важно у животу.

Увела нас је у наш замак, скренула лево, па степеницама и онда опет лево, у нашу учионицу. Ми смо је тихо и знатижељно пратили. Мирис нових клупа и столица нам се увлачио у сећање да одатле не нестане. Посматрали смо тек окречене зидове и знали да ће у њима остати наш траг. Остаће у њима забележено да смо ми први ушли у ову учионицу и испунили је игром, цртежима, таписеријама, паноима и осушеним биљкама.

Четири зиме смо провели у њој, ушушкани и утопљени осмехом учитељице Маце и тучаном великом пећи која је стајала у задњем левом углу учионице. Никад нису престајале да греју, увек су мирисале на сигурност: и Мацин осмех и тучана пећ. А на Златибору је некада знало да буде ледено хладно, као што је касније бивало и у животу. Међутим, упили смо ту топлину која нас је загревала кад год је то било потребно, а често нам у хладним тренуцима треба баш то – топлина коју је могла у нас да усади само учитељица и тучана пећ.

Научила нас је, заиста. Памтимо да се футур глагола ићи пише одвојено од наставка ћи: ићи ћу. Не заборављамо слику овог првог ћ које у своје две руке држи опасне штапове и претећи јури друго ћ које бежи држећи се рукама за главу. Не можемо то да нацртамо, јер то је могла само наша учитељица, али не можемо то ни да заборавимо.

Не можемо да заборавимо ни шта смо јој обећали: Нећемо пити, пушити, чуваћемо своје здравље и здравље наших ближњих. Много пута смо прекршили ово обећање, али га никада нисмо заборавили јер смо јој га тада дали с најчвршћим уверењем. А уверења деце су снажна као древни златиборски борови. Из одраслих она ишчиле и растопе се као смола на сунцу. Остане мирис да нас као савест пече да нисмо можда више оно што смо некад били.

Када нас данас питају, док путујемо светом и склапамо уговоре за послове који нису постојали ни у машти пре 40 година, откуд нам увек нове идеје, одакле долази наша способност да се снађемо у новим ситуацијама, одговоримо лако и сигурно, да је то због часова које смо одржали напољу, крај нашег замка. Учили смо о природи истражујући наше брдо које је одговарало на сва наша питања о странама света, Сунцу, Земљи и биљкама. Учили смо се друштву посматрајући га са нашег брда, а са те висине некако је читав свет био као на длану. Кад се гледа одозго, све било јасно као чисти комади леда који су се лепили за олуке златиборских кућа већ од новембра, па све до априла.

Нигде нисмо нашли тако добру глину као што је била та код нашег замка. Нема тога што нисмо од ње могли направити. Месили смо је у рукама док је из ње испаравао онај препознатљиво слаткасто-метални мирис. Тако смо замесили своју будућност, свако различиту.

На часовима физичког стрмоглавили бисмо се у долину испод нашег брда и ту играли између две ватре и фудбал: и девојчице и дечаци, без разлике јер тада смо били једно. Свашта смо користили као лопту, било је важно да се бар мало котрља.

А онда смо купили нашу фудбалску лопту: жуту са белим коцкама. Још нам у ноздрвама мирише њена кожа. Летела је неравном ливадом, пуном воде од ко зна ког времена. Свака златиборска долина је мочварна, јасно се то види по трави која је на таквим местима гушћа и зеленија. Ноге су нам увек биле мокре, добро смо их натопили да се више никада не осуше јер тешко је корачати овим светом сувог корака. Зато ћете нас увек лако препознати по корацима из којих увек бујају нарциси, чак и данас, кад су животне суше честе и кад пресуши снага, машта и здрав ум.

Како тада, тако и данас увек смо гладни јер се неуморно котрљамо. Кад огладнимо, идемо у нашу кухињу. Спуштали смо се асфалтираним путићем на другу страну школе, држећи се за руке, у колони двоје по двоје. Иако гладни, био нам је важан ред јер ред значи сигурност, а деци је она потребна. Стрпљиво улазимо у кухињу, а тамо мирише.

Миришу прженице, мирише пудинг који се лагано затресе док седамо за сто који увек мало одгурнемо, да направимо себи места. Пудинг од ваниле, чоколаде или јагоде се замрешка док га једемо прво оком, пре него што клизне низ наше грло и загреје нам тело.

Прженице смо јели са мармеладом, слатке. Онако како је најлепше и мислили смо да је то чудно и да смо ми чудни што их волимо такве. Мислили смо да се прженице обично једу слане, са кајмаком и сиром.

Касније, у Америци ћемо их правити од хлеба sourdough, у Канади ћемо их јести са јаворовим сирупом, у Енглеској ћемо их наручивати као poor Knights of Windsor, на Новом Зеланду их натапамо у мешавину јаја, шећера и различитих зачина, са бананама често. У Хонгконгу их једемо са маслацем и медом или златним сирупом. У Грчкој их једемо са циметом и сиром, у Шпанији их наручујемо као torrijas, а у Чешкој их зовемо смаженка. У Холандији их једемо са сладоледом, у Немачкој су пуњене џемом или сосом од ваниле и зовемо их Arme Ritter, а некад уместо млека стављамо вино.

Ипак, прженице са мармеладом на пластичном тањиру који нас је чекао на зеленом карираном столњаку у нашој кухињи нигде више не можемо да нађемо.

Та иста кухиња се приликом празника и различитих свечаности под надзором наше учитељице Маце за трен ока претварала у оно што је увек била: свечана дворана нашег замка. На супротном крају од улаза је била бина и хармоника-врата која су преузимала улогу позоришне завесе.

Умивени, очешљани и чисти, у белим кошуљама и тамним сукњицама, односно панталоницама, сваки пут смо на тој бини постајали мало зрелији, јер требало је победити трему, наступити пред публиком, нашим мајкама, и показати своје таленте и вештине. Требало је тада, иако мали, да дамо део себе и усхитимо наше мајке, иако уморне, изашле на паузу, са посла. Мислили смо да то није лако и имали смо трему. Учитељица Маца нам је говорила да је то природно и да трему баш наступањем треба да превазиђемо и тако постанемо одрасли, слободни и без страха. И тако, док нам се сваки пут, пре сваког наступа на тој бини заустављао дах, нисмо знали колико је била у праву. Свако олакшање после наступа, било је, у ствари, наш искорак на вишу степеницу. И тако смо се пели и пели, степеницу по степеницу, док нисмо изашли из школе. Заувек.

Научили смо да је живот стално пењање уз степенице, да свуда постоји неко брдо са замком до ког се треба попети. И томе нема краја.

Поводом 40 година од отварања школе на Златибору.

Podeli ovo:

Leave a Comment

error: Content is protected !!